Нова искра

невини Орби због убиства његова и осталих главара. А познато му је било и њихово дивљаштво, да се они неће задовољити само^његовом главом. То га је мучило и још више узнемирило његову душу. Па за то је тако жудно и помишљао на слободу. И при овој помисли он се осети лакши. Иекра наде ороси му душу. Чисто се преобразио. Прибра сву снагу и покуша да се дигне. Ноге је био ослободио од синџира. Читаву прошлу ноћ стругао је жељезо малом пилом, коју је случајно нашао испод камене плоче. Клече на сред избе и очи подиже у мрачан свод, а хладним уснама прошапта грозничаву молитву Богу. Лагано се диже и тихо приђе малим жељезним вратима. За минут устави дисање и напрегну слух, неће ли чути какав шум или бат стражаревих ногу у ходнику. С поља се ништа није чуло. Мртва је тишина владала свуда. Само тешко хркање заспалих стражара што се разносило тихо по пустом ходнику. Ослушну још једном, да се боље увери. И кад виде, да стражари спавају, он се даде на посао. Спрам слабе месечеве светлости, која је једва допирала у избу кроз решетке, он је почео да струже пилом жељезне шибове на прозорчету. Задахнут жељом слободе, он је ревносно прионуо послу. Али, што је више стругао, све се више, услед слабости, осећао иемоћнијим. Изнурени удови од веза и рана били су врло слаби, те је морао чешће да прекида рад. Загледа се у мрачну, тиху ноћ кроз решетке, и нехотично му се оте из груди: — Ох! само да се дохватим ГПаре, па — — — — — — — — —

Није доврпшо реченицу. Из ходника се чуо дубок и потмули шум, као глас подземних духова. Он се тихо спусти на плочу. Целим је телом дрхтао. Неки га је тајни страх напао, те су му се удови тресли, као у позној јесени што суморни ветар тресе жуто лишће. У том часу, велико звоно на градској кули огласило је поноћ. Дрхтави и трепетни звуци проламају се кроз нему тишину, па далеко, далеко тону и губе се у тмини. А са градскога бедема одјекну тужни глас војне трубе за смену страже. Замало па и он ишчезну у поноћној тишини, само одјеци ббно и потмуло јецају.... Међутим, по дугачком и искривуданом ходнику, који је слабо осветљен зубљом, чуо се је тешки бат ногу сањивих и дремежљивих аскера, који се тромо и лено крећу да смене стражу. А стари стражари, подбулих и крвавих очију, које је разбудила војна труба, брзо су утегли и по-

правили старе, искрпљене мундире, па стали мирно на своја месга. Чекају смену. Још иеколико минута, на ће се моћи слободно испружити на тврдој постељи и засдати дубоким сном. — О-о-о-о-ш-дур! — разлеже се по ходнику сухи и опори глас чауша. Смена се сврши. И опет у граду завлада она мртва тишина, као на дну хладнога гроба. Опет се не чује никакав гласак жива створа, нити какав шум. Све утону у нему тишину. Само кашто се разноси грозничаво стењање из мрачних изба, у којима труну кости бедних сужника. У почетку је нове стражаре само поткрадао лаки санак. Но савладани њиме, они се предадоше у МорФејева наручја.... Докле се ово у ходнику дешавало, Лаза је саломљен и клонуо, седео у својој мрачној изби и слушао сваки покрет аскера. Нека тајна сумња сасвим га је обхрвала. Ако не успе до зоре да иобегне, сутра ће стрчати па коцу. Дакле, још пола ноћи, још неколико сати живота и — цела нада и све и сва пропада. Мисли му се врзле по глави, као густи облаци. Пред очи му изиђе велики колац, а на њему он набијен. Око њега се скупило мноштво Турака и Арнаута, а међу њима види и Мулу, брата Муфетиш-аге. Сви га пљују, а Мула му, радостан и весео, подругљиво довикује: — Ошђелдум, даскал еФенди! Срб ћаФир. Демет, демет освета! Лаза грозничаво затвори очи, не би ли ишчезла ова страшна слика. И ма колико се је трудио да о нечем другоме мисли, није се могао опростити ње. Непрестано су му у ушима одјекивале Мулине речи: »Демет освета! с( Он се сав стресе. Још једном хтеде да покуша срећу. Тихо се диже и ослушну на вратима, да ли спавају стражари. Затим пође прозорчету. Опипа рукама шибове. Још један, па је отвор готов. Чим је решетка скинута, с поља силном струјом покуља свеж ваздух. И њему би лакше. Промоли главу кроз отвор и погледа доле у амбиз. Провала је била дубока. Али, он није клонуо духом. Привеза уже, којим су му биле свезане руке, за прозорче и, прекрстивши се, спусти се низ тврду стену, која је била врло висока, а уже кратко, те је допирало само до половине. Да се пусти доле, није смео. Бојао се, да не повреди ране. И подуже се тако држао за крај ужета, смишљајући, шта ће предузети. Док се оно наједаред не прекине, и он с треском паде у мрачни амбис. Дуго је тамо лежао онесвешћен. Најзад се прибра и, помоливши се Богу, ухвати пут Шаре. (СВРШИИЕ СВ)