Нова искра

— 181 —

Мрнарева прича — Душан Синобад —

стом се почео хватати први сутон и полако снуштати на далматинска острва, а ја и мрнар Наде отиснусмо се од обале и зашијасмо барком кроз тјеснац. Наде се кренуо, по свом обичају, у лов на сипе па је и мене примио у своју барку. Понио је собом мамац направљен од дашчице, у облику сипе, који се иривеже за барку кратким танким конопцем, и кад риба угледа мамац скочи на њ и ухвати се... Брзо смо испловили из пристаништа јер је Наде снажно веслао и ћутао. На моја запиткивања одговарао је врло кратко и суво; изгледало ми је на први мах да му није ираво што ме је повео на рибање, али кашње сам се увјерио да није тако. Он је 6110 невесео; нешто га је тиштило и као мора притискивало му душу, што се видјело на напаћеном му лицу и тужном ногледу. Кад избисмо на чистац, пуче пред нама пенрегледна морска раван, плаво-зеленкасте боје, а мека као ул>е. Онамо, на далеком западу, та се раван спајаше са црвеним небом, гдје се мало час сунце утопило и оставило за собом црвену свијетлост од које се канда цио онај крај заналио. Из оног нламена одмотало се, као из какве трубе, дугачко црЈено платно па ^е пружило у правцу к нама но води и начинило огњеии иут. Та величанствена слика ишчезла је чим је мрак пао да се можда сутра, у исто доба, опет појави у другом облику. На мору је тишина; ни зере вјетра. Ми удишемо свјежи и слани морски дах и осјећамо како нам се плућа шире, груди надимљу, а душа буди... Све је сталожено, рекао би човјек да се и вјечне ствари снремају на ноћни одмор; само галеб, овда онда, прелети преко нас кричећи над морем као да се љути. А ио кад-кад се залети одозго, брзином стријеле, и за трен ока удари главом у воду па се одмах одбије од морског огледала и вине горе, носећи у кљуну рибицу. — Галебови су канда боље среће него ми иримјетих Нади, то толико да прекинем ћутање. — Неће бити парон*) — одговори ми он рибарским поносом. — Видјећете кад стигнемо у онај залив. — И опет настаде ћутање... Посматрах га, а све ме више и више копкаше љубопитство да дознам шта је томе човјеку, који једва да је превалио тридесетпету. — Имаш ли Фамилију? — почех ја, онако, из далека. — Два брата. — Зар се нијеси женио? — И јесам и нијесам — одговори Паде и дубоко уздахну. *) госнодару.

— Како то ?! — Па како да вам кажем... То је једна тужна прича... Боље да о њој и не говоримо, јер и онако не бисте ми све вјеровали. — Како ти не бих вјеровао. Бог с тобом! Говори само. — Тешко ми је шјор; не могу. — Не, не, Наде! Ти ми мораш испричати — запех ја обузет радозналошћу. — Треба да имаш повјерења у мени; бићу ти пријатељ; ако ништа оно гледаћу да те ријечима утјешим. Вјеруј ми: кад се човјек човјеку изјада, лакше му је на срцу. — Али окаснићемо... — Нећемо болан; док стигнемо до оног залива ти ми у кратко можеш све испричати. Надино се лице на те ријечи мало разгали; у души му можда бјеше мило што му се пружила прилика да се исповједи човјеку, који није ни пои ни Фратар. Остави лијево весло; устаде и погледа око себе па опет сједе. — Добро — рече ми, преданим и повјерљивим гласом — казаћу вам. Убриса за тим мокрим рукавом зној са чела, примаче ми се мало, и стаде причати: Прије свега треба да знате да сам се ја, као и многи паши, оженио рег ргосига.*) Тако је то код нас; проводимо нашу младост у Америци а жене и дјевојке очекују нас као озебао сунце. Моја Марија чекала ме неких десетак година, јер смо се још из дјетињства пазили и једно другом повјеравали. Играли смо се из малена и забављали; заједно смо и плакали и смијали се. Као сусједи састајали смо се по неколико пута дневно... Јесте ли видјели онај пјесак при излазу из пристаништа?... Ту смо ми често долазили и газили до кољена хватајући ситну рибу. Није се опа плашила мора, само се увијек бојала рибе, и бјежала би чим би је се у води риба дотакла ноге.... Послије, кад сам се ја замомчио а она зацурила, иијесмо се, истина, тако често састајали, али су нам зато састанци били слађи. Била је лијепа као сунце и добра као анђео. Говорили смо једно другом ријечи од којих смо дрхтали као у грозници. — Били сте заљубљени — унадох му у ријеч. — Јест, јест, нарон ; заљубљени. Ашиковали смо; али само у поштеној намјери — рече Наде и махну јаче веслом јер нам се барка бијаше уставила. И ако смо се обећали и заклели на вјерност, не могосмо се одмах узети, јер ја одох у ратну мрнарицу да служим цара четири године, а послије војске морадох у Америку старијем брату, мислећи да се друге године вратим кући и оженим с Маријом. Она ме је чекала... У Сан

*) цреко пуномоћника.