Нова искра

— 182 —

Франћиску је мој старији брат имао такав посгш, где сам му ја био од пријеке нужде, па ме друге године није могао пустити ни корака од себе, а камо ли у домовину. Шта сам знао да радим ? Писао сам Марији да ме још чека, увјеравајући је о мојој љубави. И она је мени често писада и звала, јадница, да што прије дођем. Једнога дана добијем писмо од мог млађег брата, и у њему Маријино писмо. Пишу ми да се њезин отац тврдо ријешио да је уда за другог момка, исто из нашег мјеста, ако се ја одмах не вратим. Но како се ја ни тада нијесам могао вратити, пошаљем одмах пуномоћ млађем брату, да се у име моје вјенча с Маријом, а њезином оцу пишем да ћу идуће године доћи кући; и још га у писму замолим да нам да благослов... Вјенчање је извршено у реду, и ја, послије неколико недјеља, добијем од Марије писмо пуно њежних ријечи, пуно топлине и љубави; писмо жене која жел>но очекује свога мужа, прстеном на руци а дјевојачком невиношћу. Ту Наде застаде, дохвати и друго весло и махну два три пута, што је игда могао, као да би хтно у том махању излити сву своју тугу у море. — Па ? — Иишта. Боље би било да се нијесмо ни вјенчали. — Зашто ? Зато што смо се за вријеме нашег вјенчања налазили ја с оне а она с ове стране океана, и што смо цио наш брак тако провели. Да сам је барем један пут као своју жену видјео, само један пут загрлио!... Ја не знам шта је то брачни живот, шта је то загрљај младенаца, ма да смо више од двије године били вјенчани. Оставила ме је и отишла на други свијет као дјевојка иако ми је била вјенчана жена. — Кавав други свијет! Да није умрла? — Да — одврати Наде боно, — умрла је. А да је барем љуцки ни по муке, него се удавила. — Удавила!? — Да, на оном пјесковитом мјесту које сам вам мало прије показао. Тамо је излазила често да се купа, г,дје је навикла још самном из дјетињства. Једног дана, кад је ваљда загазила дубље, дохвати је ободница*) и својим чврстим тракама стегне. Она се наравно уплаши, падне у несвјест и удави. — Зар је нико није могао спасити? — И јест и није. Оиај угурсуз, онај бездуигаик, био је, кажу, на обали кад се Марија давила, па кад су дијеца закалала викати: „Утопи се Марија« он похита, али чим је загазио у воду стаде јој се полако примицати, либити, као да ће у крађу а не да спасава утопљеника. И, наравно, док је стигао до ње бјеше већ касно.

*) иолип.

— А ко је тај бездушник? — То је онај што је хтио узети Марију док сам ја био у Америци, но она га није љубила. Ако нам се хтио осветити, осветио нам се обадвома... Ко зна? Можда ја и гријешим. Али зашто је онда отишао у Америку?... — Та ободница морала је бити велика! — Дашта је. Има тог гада колико хоћете у мору. Бочио сам се ја с њом више пута на океану. Приљепила би нам се страг за лађу као пијавица, а тракови јој по два три метра дугачки — рече Наде и повуче мамац на који се бијаше закачила сииа. — Јесте ли видјели колика је? — настави он и спусти полако дашчицу у воду. — Видјећете сад кад почму! — А шта ти је он казао ка,д си овамо дошао? — Упитах га. — Ништа. Отишао је прије мог иовратка. А добро је урадио; јер да сам га затекао, Исукрстами, не знам шта би било... И Наде одједпом умукиу; ријеч му се пресијече у грлу; очи му засвијетлише као у мачке, и давши ми прстом знак да ћутим, нагну се, а жудни му поглед, рек' бих, оде кроз воду. Погледах и ја, и видјех да смо досијели у прави рој сипа. Бјеше их много; размилиле се на све стране. Нијесам ни примјетио да је Наде причајући полако дотјерао барку у овај плитак крај, пун траве, гдје сиие у сумрак радо долазе на пашу. — Опростите парон — рече ми, да се једва чуло — немојмо се више разговарати, да се не би риба поилашила и разбјегла; сад ћемо радити, па ћете видјети лова. Дадосмо се на посао: Иаде је извлачио и спуштао мамац у воду, бацајући рибу у видро, а ја сам полако и тихо, као пером, веслао и тјерао барку тамо-амо, по његовој жељи. Кад се добро смркло престадосмо рибати, те окренусмо барком пристаништу, оба задовољна. Нахватали смовише од педесет сипа, већих и мањих, које су се у видру тромо једна преко друге ваљале и изгледале, у оном мраку, као жива нитијаста маса. Наде их је са задовољством посматрао, веслајући нагло да би се што прије вратили. Ја сам међутим мислио на његову тужну причу, али нијесам о њој понављао ријеч, да му не помутим радост, која га је снашла богатијем ловом. Мјесец се још не помаљаше; све саме звијезде расуле се по небу; милијуни малих свијетлих очију упрли своје иогледе доље у воду продирући до дна, да послије причају своме вјечном пастиру, мјесецу, о чудноватим тајнама морских дубина. — Збогом парон — рече ми Наде кад смо изашли на обалу. — Немојте, молим вас, никоме казивати оно... — Збогом Наде... нећу!