Нова искра

— 183 —

Старе душе мојој мајци Хаџи Катарини

У

мудром оку, под том косом седом, Ја видим благост што остале људе Ах, једва сенком заогрне бледом, Док сами кроз град у свануће блуде, И кога стигну поздрављају редом...

Гле, никад њима ноћ не прође једна Да својих у сну рођака не нађу, Над чијим прахом стрчи хумка ледна, А за спас мртвих сутра рано зађу И гладна хране, надгледају бедна

Јест, ја их волим, добре старе душе, Што још ту на свет осмешкују лица. И ближњег љубе са дна гробне гмуше.... Под јесен гако зрела пада клица Пре него стабло олујине сруше.

Дим. X. Микић

и л е Ј1 и п е РОМАН Ј. П. Јакобзена

(1ГАСТАВАК) летњи стан у близини Емилијина извора; Нилс се овоме вачуди, јер је знао да је и вила њеног оца била ту наблизу. Једнога од идућих дана спремао се да је потражи тамо. Али већ сутра дан добио је писмо од госпође Бој које га је позивало да јој дође у њен стан у варопш. Бледа сестричина га је видела на улици. Ваља да дође у 12 сахати и 45 минута, управо да мора доћи. Она ће му казати зашто, а ко он то још не зна. А да ли он то зна ? Не треба да цени о њој погрешно, не треба да буде неразборит. Та он њу познаје. Па зашто би онда то схватио онако као што би то плебејске природе учиниле ? Да ли ће он то учинити ? Та они нису као што су други. Да хоће само да је он разуме ! Нилсе — Нилсе ! Ово писмо изазва у њему највеће • нестрпљење, и одједанпут му паде на ум и стаде га бацати у бригу, што је државна саветниковица недавно гледала у њега тако подругљиво и с изразом сажаљења, смешкала се и ћутала, тако чудновато ћутала. Шта ли то може бити — за мењено гледиште на однос према госпођи Бој име света, шта ли то може само бити? ћиФтинским и глупачким, те се реч »чергашки« Расположења, које га је држало подаље од ствараше код њега скоро несвесно као израз за госпође Бој, нестаде; сад га чисто није могао ни нерасположење које он није могао одагнати ре- појмити, било га је тако страх. Да су бар само зонирањем, те је и то било као неко продужење у писали једно другоме, као и остали паметни истом правцу што га је његов први корак, пошто људи! Па и зашто, управо, нису то чинили? Та је осигурао себи свој стари стан крај насипа, толико тек није био у послу. Баш је он био веома одвео државном саветнику а не госпођи Бој. чудан човек: да пусти да га место, у коме је био, Сутра дан отишао је и тамо; али је не за- толико и сасвим веже за себе! И да заборави тече. Вратар му рече да је она узела под закуп на све, што је било далеко! Управо не, није за-

илс Лине пожури натраг у домовину, јер не могаше издржати усамљеност К1Г1 међу туђим људима; али што се више Јј I примицао Копенхагену, у толико се ® ®чешће питао: шта ће он управо тамо, и у толико се више кајао што није остао тамо где је био. Јер, кога је имао у Копенхагену ? ФритјоФа не; Ерик пак бејаше отпутовао у Италију добив стипендију, дакле ни њега; а госпођа Бој ? — Бејаше то неки особити однос. према госпођи Бој. Сад, кад је долазио нраво с гроба своје мајке, то му је изгледало истина не баш проФано или тако нешто, али се није слагало с тоном у коме је вибрирало садашње његово расположење. То бејаше дисхармонија. Да је то била његова вереница, млада девојка, која уме да поцрвени, и којој је он сад хитао у сусрет, пошто се његова душа за толико бејаше одала извршењу његових синовљевих дужности, његово се осећање не би нимало бупило противу тога. Па није ништа помогло ни то што је покушавао да надјача самог себе тиме што је називао своје про-