Нова искра

— 185 —

Да Винчи воре: страшпо је умерен, ах! — Наравио да је он био мишљења да се ја опет морам измирити с породицом, па ме је непрестано салетао и молио и ћеретао сваки пут кад год би дошао; па и отац је већ стар човек, и зато сам и учинила то, и сад је опет све као што је било и некада. Она застаде један тренутак, стаде скидати огртач, шешир и рукавице па се, занета ор;о овога, окрете мало од Нилса, и продужи говорити. — Хате има једног пријатеља који је врло угледан, необично угледан; и сви су били мишљења да треба то да урадим, они су то тако желели, и видиш: ја бих онда могла ионово заузети своје старо место у друштву, управо још и боље, јер је он у сваком погледу угледан, а ја сам за тим чезнула већ тако давно. — Је ли, ти то не разумеш ? Ти то никад не би мислио о мени? Баш напротив. Зато што сам свакад исмевала друштво и све његове конвенционалне глупости и његов патентирани морал и његов термометар врлине и његов компас женске прнроде — о, сећаш ли се још како смо се шалили

и какве Досетке правили? Та то је да се човек заплаче! Јер, чујеш, то није било истина, баш нимало; јер, ја ћу да ти кажем нешто, Нилсе: ми жене можемо истина да се за неко време одметнемо, кад нам је неко стао на стазу нашега живота, који нам је очи отворио да познамо нагон за слободом који је у нама, али ми не можемо да истрајемо, јер ми имамо страст за оно што је најкоректније у коректноме па све до онога што је погодно у крви. Ми не можемо да издржимо да смо у рату с оним што је свет једном примио; на дну душе наше ми смо џпак мишљења да он има право, јер је он тај који суди, и у нашим срцима ми се пор;оравамо његовом суду и трпимо због тога, ма како да можемо изгледати иначе дрске. Та нама женама није дато да будемо изузеци, Нилсе, то нас чини тако необичним, може бити интересантнијима, али иначе Можеш ли да појмиш то? Кукавно је, је ли? Али ти зацело појмиш да је за мене био то необичан утисак што ћу се опет вратити у стару средину; на мене навалише толике успомене — успомена на моју мајку и како је она мислила; меии је било као да сам опет приспела у пристаниште, све је било тако мирно и у реду, и сад треба само да се привежем за њ па да целога свога века будем сасвим срећна. Р1 зато сам се и свезала, Света Апа Нилсе. Нилс се не могаше уздржати а да се пе осмехне; осећао је да је толико изнад ње, и он ју је жалио како је ту сад стајала пред њиме, тако млада а несрећна у својој исповестп. Његово срце тако омекша и он не могаше наћи баш ниједну опору реч. Он приђе к њој. Дотле је она била окренула столицу и пала на њу; п сад је седела ту тако изнурена и очајнички, опуштених руку, уздигнута лица и оборених очију, иа је гледала кроз мрачну собу с два реда столица право у мрачни улазак. Нилс се налакти на наслон и наже се, метнув руку на рукатке са стране, над њу и прошапута: — А на мене си сасвим заборавила. Изгледало је као да она ово није чула,јер не подиже чак ни очију к њему; најзад заврте главом, сасвим мало, а после неког времена још једанпут, сасвим мало. Око њих је било најпре сасвим тихо; за тим зачуше у ходнику код степеника где служавка риба браве певушећи; дрмусање на кваки прекиде насилно тишину и учини да је изгледала