Нова искра

— 187 —

Да Винчи Јован Крститељ Он је хтеде нривући к себи, али она, сва бледа и као помамна, стукну назад. Дрхтала је од главе до ногу и стајала је ту тако опружених руку у напред као да не сме ни себе ,ла додирне. Нилс хтеде клекнути и ухватити је за руке. — Ти ме не смеш додирнути. -— У њеном иогледу виђаше се очајање. — Зашто не идеш, кад те молим ? Свемогући Воже, ма зар не можеш отићи? Не, не, ти не смеш говорити, пођи твојим путем. Зар не видиш како дрктим сва од тебе? Погле само, гледни, гледни! 0, то је ружно од тебе што си такав према мени! Та кад те ја молим!? Њему не бејаше могућно да и једну реч изусти, она није хтела слушати. Била је сва ван себе; сузе су јој лиле из очију иљуском; лице јој је било чисто унакажено и као да је блистало од бледоће. На шта је могао он чинити? — Ама зар нећеш да идеш? Зар не можеш да увидиш како ме твојим задржавањем понижаваш, ти ме злостављаш, јесте, то ти чиниш; шта сам ти учинила кад можеш да будеш тако неваљао ? Ох иди! Ама зар немаш нимало сажаљења? Сажаљења? Он се бејаше охладио од беснила. Та ово је било безумље ! Није му остајало ништа друго него да иде. И он оде. Он не ирође покрај она два реда столица, већ лагано, не скидајући погледа с њих, прође посред њих као да пркоси. — Свршено је, Нилсе Линеу, — рече он, кад се врата од уласка затворише за њиме. Замишљен, са шеширом у руци, силазио Је он низ степенице; на одморку застаде па махаше

нешто рукама: кад би могао само ма и најмање што разумети од свега овога! Зашто је ово, а зашто опет оно ? Затим је пошао даље. Прозори су били отворени. Дође му воља да из свег гласа завиче и раскине мрску тишину тамо горе, или да има некога с киме би могао овде разговарати, читаве сахате разговарати — неуморно, •— не би ли његово брбљање продрло у ону тишину, не би ли је брбљањем расхладио. Он је не могаше истерати из своје крви; он ју је могао видети, осећати, он се губио у њој. Одједанпут застаде и поцрвене од огорчења и стида. Да ли је Тема хтела да доведе саму себе у искушење? А горе је госпођа Бој стајала још и плакала; бејаше се наместила испред огледала па је стајала, ослоњена обема рукама о сточић под огледалом, и плакала да су јој се сузе сливале у ружичасту шупљину једне велике морске шкољке. Погледа у своје унакажено лице, какво се појавило на оном месту које је њен дах начинио на стаклету, па је пратила погледом сузе како су ударале на очи и падале на ниже. Како ли су само могле још непрестано тећи! Та она није још никада овако плакала; па ипак, једном у Фраскати-у, кад се коњи у колима с њом бејаху отргли и појурили у највећем бесу. Мало по мало па је суза бивало све мање, али ју је неко нервозно дрхтање обузимало још на махове од главе па до нете. Сунце је ударало више у прозоре; треперави реФлекс од таласа повлачио се укосо по таваници; поред жалузија промицали су читави редови паралелних зракова унутра, читави снопови жућкасте светлости. Топлота је бивала све већа, и кроз засићени ваздух угрејана дрвета и вреле ирашине крчили су себи цута и друга испарења, јер су се са шареног цвећа на узглавницима на софи , са свилених наслона од столица, с књига и разастртих простирака по поду, подизали, ослобођени од врућине, на стотину заборављених мириса који су промицали кроз ваздух као какве авети. Лагано стаде је попуштати њена дрхтавица оставивши као неку чудну несвестицу, у којој су Фантастични осећаји, у иола одређена осећања треперила над траговима њених зачуђених мисли. Она затвори очи, али остаде и даље лицем окренута ка огледалу. За чудо дивно, шта се то збило с њоме! Толики страх да је чисто вриснула! А да ли је вриснула? Чињаше јој се да још чује врисак, и у грлу је осећала неки умор као кад је човек викао дуго, у највећем страху. Да ју је нешто он дочепао! Она је пустила да је шчепа, и притеже руке грудима ради одбране. Она се бранила, па ипак — ето: изгледало јој је као да је нага кроз ваздух полетела, сва поруменела, црвена од стида, милована срамно од свих ветрова. — Он није хтео отићи, и у скоро па би било сувише доцкан, сва је снага бејаше оставила, као мехурови који прште; мехурови на мехуровима који су се купили над њеним уснама и без оклевања прштали; једпа секунда само па