Нова искра

188

би било сувише доцкан! Да ли га је оиа молила иа коленима? Сувише доцкан! Нешто ју је неодољиво иривлачило у његова наручја; р:ао оно мехур, који се кроз воду пење, вибрирајући, тако се и њена душа испела нага к њему, свака је жеља била гола нага пред његовим погледима, сваки потајни сан, свако скривено предавање сама себе стајало је незастрвено пред његовим погледом који је освајао. И ето је опет у његовом наручју, уживајући, топећи се о,д сласти. Права статуа од алабастра посред пламенова која, на жару ватре, долазећи до усијања постаје провидна, и која постепено све више губи од свога тамног језгра, док се најпосле не претвори сва у сј.ај и светлост.

Она отвори лагано очи па погледа у своју слику у огледалу с дискретним осмехом, као да је то неки сукривац с којим се инје хтела и сувише много објашњавати. Затим зађе по соби те покугш шешир, рукавице и огртач. Несвестице бејаше нестало као да је руком однесепа. Слабост, коју је још осећала у коленима, била јој је пријатна; ишла је но соби свуда како би је још јаче осетила. Крадом, тако рећи случаЈно, гурну столицу за л 5 уљање лако, поверљиво. Она је управо волела сцене. Једним ногледом она се огхрости с нечим невидљивим ту у соби; затим подиже жалузије, и сад је то била сасвим друга соба.

(ПЛОТА.ВИЋК СК)

Песме у прози, Причице, ЕГмпресије

И:

С е с т р и

[згледа ми као магловити сан твоја болпа младост, изгледа ми као неказани бол твоја рана смрт. Све је то ирошло тако брзо, све је то било тако свирепо, и ја то све теже осећам што више иролази време. Из године у годину ја сам те сестро, остављао у нашој кући. Ти си најтеже од нас свију осетила судбину те старе куће. Ћутала си, гледајући умирање свога живота, као што сам ја морао ћутати гледајући те на мртвачком одру. Ја сам онда, сестро, заплакао за твојих осамиаест година, кад сам те затекао, пред смрт, још у животу, са последњим очуваним осмејком за брата! Ништа више није код тебе остало сем тога радосног осмејка. Била си клонула, мирна и леиа, са очима још болећивим, са погледима још благрш. Више нисам затекао твоје очи отворене, више нисам нашао твој осмејак. Оставио сам те. Сад си далеко. Почиваш далеко као што си и расла далеко од мене. Почиваш незнана оним гробовима око тебе и оиим местима, поред којих су те однели гробу. Омрзнуо сам та места, јер пут поред њих води гробљу. Омрзнуо сам оне што сам им пружао више љубави но теби сестро... На твоме ћу гробу осетити сав сакупљени бол, сву заосталу л>убав... На твоме ћу гробу заплакати јаче но икада. А ти почиваш са заклопљеним очима да не гледаш моје сузе које би те болеле. Почиваш

без гласа н јава, да ми ие би казала своје сахрањене болове, да ме не би јотп више ожалостила, добра сестро!... Тренутна исповест Разумео сам твој неми прекор. Кад си, у једном часу, видела да долази крај младости, видела си и то, да нема ни краја ни циља сањању. Гомилало се са успоменама све више година, а са годинама било је све мање чежње. Свака се ранија радост светила, свака се прошла срећа скупо плаћала. Код тебе се у души рађала уморна мисао о пролазности свега, о новим данима са све мање одушевљења, о животу што покадкад пада немилосрдно на човека и гуши му свако осећање, и тера га да буде најобичнији и пајиростији, да буде неповерљив и себичан. Код тебе се хтело све поколебати, јер ти ниси до сад могла видети наше спотицање у животу. Увек духом блиски, наша је љубав била без оне обичне интимности у којој се заједно само дели зла судбина, а у којој не постају душе блиске и благородне. Ти си била мени увек доступна за песму, увек створена за илузију! Волим ли те ?