Нова искра

— 189 —.

СЛОВЕНАЧКИ ЕРШ

Како ми сад треба да напрегнем сва заостала осећања, да заборавим све трагове болова и да твој очуваии лик из најлепше успомене не покрије ниједан облак ћуди, како ми сад треба да се то све створи, па да се одушевим твојим срцем и твојим очима. У данима што долазе отима нам живот и снове и чежњу, и одушевљење и младост. А све то скупа и чинило је нашу љубав. П и с м о ....Можда си ти ирвих дана после онако брзог растанка чекала моје писмо, као моје продужено прпјатељство. По растанку требало је да буде код мене онолико чежње и нежности, колико је пре било искрености и поверења. Али ја нисам знао шта теби треба да пишем, као што некада нисам знао што морам датевидим. Мислећи на тебе, нашао сам само белешке о једном добу које си ти исиунила. То је било оних дана, пред пролеће, кад си променом свога здравља уносила неко болно саосећање у душе оних лица што сам их затицао

у твојој средини. Тих дана гледао сам те још увек упорно одлучну за живот и равнодушну и поносну према судбини. То је био твој душеван напор, сакривен за.твоју околину. Али без њега бих ја пред тобом био збуњен, јер ти не бих могао прилазити као остали. Осетио бих да сам ти сувишан, кад ти не бих прилазио жудно и жељно, и да ми је непотребно да наши обични односи познанства буду најобичнија навика. Не бих ти могао говорити о себи, јер у мојим очима ти не би нашла ништа од онога што сам ја гледао код тебе у току једне твоје мирне приче. Једнога вечера, које је обећавало легшга дан, прекинула си свој боравак и своју мирну причу. Сад ја размишљам о твојој отворености тако ириродној, о твојим мислима тако истинитим, и о својој малодушности, што сам се једног тренутка побојао, да не уђем у обнављање једног већ преживелог немирног живота. А то је била малодушност, то сад осећам у овим празним и мирним данима. Да је код мене остало само просте радозналости, и она би била довољна, да те се сећам, да те стварам онакву карсву хоћу и да се уљушкујем у то наивно али драго осећање. Влад. Станимировић.