Нова искра

Леонардо да Винчи

Када динар паде у отрцани шешир, старац га зачуђено погледа, блену задуго у мене, а у дубинама очију његових, запазио сам, дрхће нека тајанствена жижа, која се још више засја, кад му се сузе завртеше на зеницама. Верглаш је отишао да га, можда, никада више не видим. Деца су отрчала за њим у оближњу улицу. Из даљине су слабо допирали искидани звуци старе, заносне песме, коју моја душа тако разуме и од које срце силно задрхти. Сутра ћу даље на посао: мењање глагола и именица, набрајање доказа да се земља окреће око сунца; увече пиво, санс, разговор о указима, пијанка... и нова зора. Данићу пусте дане и заборавити овај свети тренутак, када је васкрсла слика минуле младости и сан среће моје, која ме промашила и спокојно ћу очекивати, кад духне ветар да ме понесе из овога парлога и мрака у други, исто тако парложан крај, док се све не угаси и док се успомене све не изгубе... Кола су ме довела у Н. Моје родно место. I Ге памтим кад сам га оставио, још онда кад сам отишао на страну. И све је још ту. Свака ме ситница подсећа на младо доба моје. Свака ми је

ствар мила и луна успомена. Оживила је златна прошлост детињства и младости. Многи су ми мили и драги помрли. А где је она? она — једино благо моје, сан и срећа моја? Срушен кућерак где смо се састајали и клели у верност. А звезда је још изнад нас на плавом своду и сећа ме оних заносних речи... и пол>убаца и заклетве. Видео сам суседа Франца. Седео је на банку своје оронуле зграде и бесвесно блудио за облацима. Извесно је мислио о прошлости. Он је негде у Тирингији оставио мајку и детињство. Мора да је на њих мислио, јер је изгледао веома сетан. Зарадовао сам се када сам видео стару, дрвену, расклиматану ћуприју што личи на велике таљиге без точкова. Под њом смо се крили и купали. Ту је и стара општинска кућа, прљава, олупана, наерена, као и њен лредседник. Сад место једне апсане са локотом, налазе се поред суднице још две са полугама и тешКим катанцима. У кавани код „беле роде", можда за истим столом што рамље, а испод тиролског сата, из кога кука кукавица кад избија, политику воде старе српске занатлије о Европц^-' и о будућем рату »који ће кроз кратко време у Јевропи букнути". Све је ту. Блато по улицама, прашина по крововима и немар по л>удским душама, ђубре иза школске авлије, полициске ујдурме, чађаве каване, одрпани цигани, старе жеље и планови, само је одбегла стара радост и старо поштење, а место њих дошли су нова мода, нове патње и већа пореза... Ветар времена понео је лист с гране. Ово ми је нова станица животу. Све се враћа у своје корито. Шетам усамљен по овим полудивљим странама наше запуштене постојбине, сам, самохран. У даљини магличаста долина, на њој се шарени богатство, што га добра земља даје рђавим људима. Где поглед омакне, зелено море. По далеким обронцима на хоризонту потискују се гребени брегова; изнад њих се наткрилили облаци и поклапају врхове ових мртвих иснолина. Васионом се шири плаветнило, безимена нучина. Откачио се један облачак и ллови, докле га ветар ие разнесе. Тако јава живота разбија магловите слике наших будних снова и идеала. Као летње магле што се растурају пред рођај дана, тако се губи и чезне лик прошлости. Остају туга, успомене и сузе да натапају срце и зледе ране, као што у пролеће бујне воде квасе плодне равни и цветне обале овога краја где сам младост проживио.