Нова искра

— 245 —

посртах под теретом и јауках на глас са немарностн светске и немоћи своје. У вашем незадовољству ја видим младост, ону прву, неуздржл> иву младост, која узлеће високо, премашајући снагу своју; у вашем наглом, нретрзаном говору ја познајем младо срце, оковано у скептицизам и сумњу; ваше огорчење издаје младу душу; ваш живот износи ваш бол. Али се ви можете тешити мноме. Излазећи пред вас својим интимним расположењем, ја вам зајемчавам један млад осећлј у познедане; зајемчавам вам способност да још један пут заволите овај свет, који почињете да мрзите сад. Пре но што остарите, ви ћете бити још једанпут млад, млађи но икад, бићете снажан, бићете свој. Заволећете себе у оном тренутку, када се тргнете и ишчупате своју непроживлену младост из учмалости и агоније, које су се спремале да је сахране; пригрлићете је и поноситн се њом — не дуго, доиста, али довољно да, упознавши п себе и свет, заволите најзад и себе и свег. Мрштите се и љутите на све, млади пријатељу; шкрппите зубима и проклињите себе, али верујте у своје осећаје — они ће вас оживети онда, кад будете близу тога да будете ствар. Ст. С. Н. Истински бол Оног тренутка кад сте нас уморне нашли на влажној клупи у мрачној улици, у коју смо забасали лутајући по непознатом крају, ја сам

осетила да су две душе кликнуле изненађено и радосне п срећне полетеле једна другој. И док су оне пресрећне лебделе над друштвом нашим, водећи нас кроз мирну ноћ, и док су у углу осветљене собе трептале с тоновима наших песама, ја лосматрах сва лица редом да сазнам чије су оне. Али — ако би се код ките цвећа могло кознати што друго до мирис, то би и на овим лицима, која само песму даваху! На бар да нисам нн оне душе спазила, да нисам схватила њину срећу у оном тренутку, кад су се нашле, не би ми тако тешко пало оно, што после видех. Часови су се ређали и пролазили кроз друштво, које их ни опажало није. У осталом свој љубазни дар они су и спремали само оним спријатељеним душама. — И, наравно, вео суморности којим их они обмоташе биваше све гушћи... Узалуд ја, упирући очи кроз њега, тражих ону блажену срећу удружених душа. Згрчене од бола, дрхтале су од туге, осећајући немоћ према неумитном времену, које је хитало да их раздвоји. И страхујући од последњег часа угушиле су, сироте, срећу и пре њега! Срце мп се цепало кад сам их последњп пут видела. Зора је била. Плави, хладни зраци, одвојивпш их једну од друге, просто их скаменише. Ја бејах једина која их, немо као стене, разумедох. — Као што сазнадбх прошлог вечера да је права срећа онде, Где се душе споје и кад очи не гледају, и кад уста не говоре, тако познадох у то хладно прозорје шта је истпнски бол, који леди и камени. А кад се једна од њих отисну, када их раздвојише за увек, дође ти да Гласно зајецагп. • Ст. С. М.

ХРОНИКИ

и II ако иагледа да је невероватно створити слепима могућност да виде, ипак и најозбиљнији научари не бацају ову идеју у царство Фантазије. За остварење овог уверења вршио се и врши низ најозбиљнијих огледа и то — не без успеха. Лондонски лекар и нроФесор Ог 8Иеп8 објавио је резулгате својох огледа, које похваљују многи веома озбиљгш референти.

Овај проналазак није ништа друго већ апарат за вид, који у слепих треба да замени очи. Али овај апарат још није ушао у примену, него је још вазда тајна проналазачева, који га иепрестано усавршава. Бг 8(;1еп8 не мисли да слепе не може излечити, не, његова је намера да апаратом својим потпуно замени очи чак и код оних лица у чијим их дупљама нема. Бг ВМепв огледа да у самом мозгу изазове осећаје вида, без обзира на природни, очни апарат. Желећи да сазиа колико су оправдани гласови о овом ироналаску, Д-р Каз, руски проФесор, отишао је у Лондон проналазачу, где је до детаља био обавештеи о свему. Вг 8Непз одмах му је предложио да оглед изврши над њим, Д -ром Казом. Прво му је покрио потпуно и непробојним материјама везао очи а за тим је његовим слепоочницама нринео свој апарат. Д-р Каз у