Нова искра

— 246 —

почетку назирао је слабу светлосг пред собом а одмах је за тим угледао и проналазачеву руку. После овога расиознапао је све јасније и јасније поједине предмете, а брзо за тим и све иојединости у кабинету. За све то време осећао је једино ситне потресе у слепоочницама, управо као оне за време електрозе организма. Али чим му је Вг ЗИепк скинуо завоје с очију, Д-р Каз изгубио је за кратко време своје чуло вида. Поред Д-ра Каза, вршени су ови огледи још на неколиким лекарима, и сви су осећали исто што и Д-р Каз. — Проналазач није још ником поверио тајне свога проналаска, јер налази да још ниј ; довољно савршен, те не би хтео да лревременим објављиваљем компромитује сво.ј проналазак. Али је Д-ру Казу ипак објаснио идеју својега апарата. Човек, по њему, не види очима већ мозгом; очи су само посреднички апарат, који скупља зраке и ствара лик на мрежљачи. Али осећаји вида могу постајати у мозгу и без посредовања очију. Слепи људи нипањем стичу јасну представу о облику предмета. Па и када би људи заувек изгубили чуло вида — то би чуло било замењено ма ко.јим другим органом. У нижем животињском царству има читавих врста које никако немају чула вида, па ипак, када се посматрају, утврђују се несумњиви осећаји вида. У њих је специјални апарат замењен заједницом свих осталих органа. Према овоме, није искључено да и у сл пих осећаји вида могу бити изазвани и другим средствима а не само очима. •— Лик предмета хвата се на објекгно стакло, место на мрежњачу, па се одатле електричном струјом преноси мозгу. Ако ; се све ово и експериментално утврди, значило би не само да више не би било : слепих л.уди него да би иаше очи и даље и јасније виделе, а што је најглавније: у исти мах на више места, т- ј. преко апарата, поетављених на разна места, само променом »гледалица« видели бисмо и оно што је данас немогућно видети својим очима, било због даљине било због неприсугности. Необјашњена је још само проналазачева тврдња, да се лик може пренети у мозак. А тежиште је овога проналаска једино и баш у томе. Али и до сада је опажана. сличност електричне силе са енергијом нервних центара, а ако у овом проналаске нађе и практичне потврде, несумњиво је да би то] био почетак нове ере у развитку. човечанства. . Н. И.

Критично доба код човека У романима XVIII века јунакиње имађаху, по правилу, осамнаест или двадесет пролећа. Балзакова је заслуга што нас је упознао са женом од тридесет година. Данас распаљују страсти, на позорници и у романима, жене од четрдес т година. Надати се да се неће ићи даље, преко ове границе, јер ће иначе морати лекарска наука да протестује, у име Физиологије. Око четрдесет пете године, кадгато раније кадшто доцније, жене ступају у неко ново доба, на праг старења. Као свако прелазно доба, оно је критично, праћено извесним поремећајима, како физичким тако и психичким. Неки чувени лекар рекао је, да многе жене између четрдесете године, и ако нису махните, ипак показују несношљиву нарав. Сви психијатри слажу се у томе, да сматрају критично доба као један од најмоћни.јих узрока неврастеније, па и душевних поремећаја у жена: меланхолије, махните љубоморе, гонилачких идеја, љубавног, мистичног и релизиозног лудила. Нешто слично је запажено и код човека, кад се приближује педесетој години, кад се извесни органи примичу старачкој инволуцији. Доиста су многи психијатри запазили и у мушкараца слично критично доба, као у жена. Код једних је ово прелазно доба мирно, код других бурно, махнито. Кад што се опажа код човека од 45—50 година, како га одједном обузме нека туга, ко.ја није ничим оправдана. Он се лако замара и нема више свежине у својим делима.

У кругу своје породице оп бива натуштен, ћутл.ив. За њега ,јс и говор нанрезање. Све му је равнодушно, он као да нема ни за кога љубави. Незадовољан собом, незадовољан другима, он има само претеране з&хтеве у свакојаким ситницама. Његова жена, његова деца не познају га више, толико му се изменио карактер. 11о истеку неколико месеца, или године дана, овај човек опет задобије отару веселост, врати се своме уобичајеном животу, постаје што је увек био. Од куда потицаше она жалост, меланхолија, она промена у карактеру, која је задавала бриге његовој својти ? Од критичнога доба. Пошто мине, човек се једва и сећа ових невоља. Код других се јавља у овоме добу неко осећање неодољиве клонулости, малаксалос.ти. Они проводе ноћи без сна. Докле су раније ималп изврсан желудац, сада им варење постаје мучно. Они добива.ју навалу крви у глави, вртоглавицу, зујање у ушима, неврастенију, што их све узнемирује. Као последица опадања човечје снаге, критично доба у човека праћено је кадшто и душевним болестима, нарочито меланхолијом. У ово.ј периоди статистика бележи највећи број самоубистава. Кадшто се јавља у неких особа болешљива, ничим неоправдана љубомора. Ако је било у младости ма каквих трагова љубомор^, они се сада разбуде, под утицајем критичнога доба, Ако је овакав човек у исто врем ■ невропатичан, наслеђем предрасположен, онда се може код њега развити Фиксна идеја која води лудилу. Др. Паран прича о једном болеснику од четрдесет и седам година, који беше у једном лечилишту у Тулузи, са знацима, са идејама-гонилицама и самоубиственима. На месец дана пре обољења имао је он насгуп махнитости, услед љубоморе према својој жени, коју је оитуживао да је застранила, и ако то беше посве неистинито. У склоништу је двапут покушавао да пресече себи гркљан. Кад му је жена долазила у болницу, он је грдно нападао, пребацујући јој да живи са овим или оним његовим пријатељем. Иајзад, у тишини склоништа, његова махнитост се ублажаваше мало по мало и његова љубомора према жени игпчезе. После годину дана остави он слониште, потпуно излечен, те продужи брак са својом женом, којој никад више ништа није пребацивао, нити је имао разлога за то. Криза изазвана критичним добом беше завршена. Драме изазване критичним добом, испреплетане патолошким страстима, одигравају се свакога дана; њих можда боље познају романсјери, него ли и сами лекари. Треба се сетити само Балзака, Гиј де Мопасана. Неврастенија, меланхолија, болесна Лзубомора, позне љубави, идеје — гонилице и покушаји самоубистава све ове психозе, које сматрају као принадлежности критичног доба женина, јављају се исто тако и код човека. У периоди опадања снаге, кад се смањује или губи велика творачка енергија, овај чин је пропраћен, код оба пола, врло силиим психичким поремећајима. Могло би се поуздано рећи, вели Др. Клустон, да је ток људске историје често пута измењен, да су битке изгубљене, да су започети замишљаји пропали с тога, што се значајно доба опадања снаге приближило творцима историје.*) п. м. и.

* Народно Позориште. — На објавл.ени стечај Народнога Позоришта до сада је стигло 45 драма. То су: 1. Кулин бан босански, драма у 5 чинова, 2. Брачни живот,' позоришни комад из варошког живота, у 4 чина, 3. Слеии БранковиИи, историјска сцена, 4. Ппд, драма у *) 1,а Кеуие, 1907. .V 12.