Нова искра

— 285 —

УРОШЈЈПРЕДИЋ

Она|'ме само погледа и не одговори ништа. Мој јој је одговор морао изгиедати глуп. Дођох сам себи за сажаљење. Хтео сам нешто, ал' то што сам хтео нисам умео да изведем. — Је л 1 те, обичне, баналне речи? запитах је, у колико само да проговорим и да видим шта мисли. — Јесте, одговори ми она немилосрдно. — И наравно, излишно је да вас уверавам о противном? — Сасвим излишно. Бићеда су то неке ваше мисли и Фразе, које сте без сумње морали често употребљавати у оваквим приликама. — Ја ове своје данашње мисли, ако ми хоћете веровати, нисам досада никоме саогпптавао. А зашто сам их и вама саопштио, не знам; тако је ваљда случај хтео. Било ми је баш тешко зашто тако да се растанемо, и ако сам тврдо веровао, да се више никада нећемо састати. — Па јесте: све је до случаја, рече она и одмах се диже. — Хајде, Луји, зовну малога, већ је време. И мали се сасвим послушно диже и стресе своју хаљиницу с преда. — Збогом, господине! — Збогом, госпођице! И тако оде, лако корачајући, у правцу музеја. Пратио сам је погледом догод се није изгубила. Чим зађе за музејску зграду, мени у први мах дође да идем за њом. Мислио сам да је пратим и да видим где станује а да она о томе ништа не зна. Али одмах за тим паде ми на памет, како се случајно може обрнути и видети ме, и како бих у том случају изгледао бедно. И тако сам и даље остао седећи. После тога отишао сам, вечерао, по вечери нашао друштво и дуго у ноћ седео у ка-

Исус ДАЈЕ ВИД СЛЕПИМА

вани. Што ми се дотле|није[Дешавало, тада сам осећао потребу да седим у оном безбојном и безличном жагору каванском, не дајући мислима да се задрже ни на каквом предмету, но да иду тако бесвесно и бесциљно тамо куда их очи поведу, и да стану онде где и очи стану. Као да ме нешто принуђавало да останем у томе жагору, и као да сам хтео да утекнем од самога себе, или још боље рећи, од неких нејасних осећаја, што су ми се прикрадали после догађаја у парку. А да сам само мало хладније размислио о томе, морао бих се на послетку сам себи смејати: зашто све то? Нисмо ли ми таквих сретаја имали тако рећи свакодневно? Али узалуд: нисам могао да хладно мислим о непознатој. Била је симпатична девојка. Истина: мени су у то доба све лепе девојке биле симпатичне. Само, ипак, она није била обична девојка. То се видело, или бар мени се чинило да сам видео, по извесним детаљима, које би ми било тешко определити. Била је мирна, смишљена, одмерена; ни један јој гест, чини ми се, није био излишан. Мирноћа јој се осећала и у гласу, и само то давало је њеној личности неке отмености. Иа и она њена иронија, после мојих реФлексија о животу, ни она није била од обичне девојке. Питао сам се: шта од прилике може да буде? и сам сам себи давао одговоре, али сам осећао да ни један није тачан. Учитељица? васпитатељка? обична девојка из какве имућније буржоаске куће? радница из какве веће радње? И ни један одговор није ме задовољавао. Неколико првих дана по том често сам мислио о њој. Време је било непрестано лепо. Изгледало је као да се дани нижу све један лепши од другога. И ако сам дотле ишао у врт само пред вече, после тога малог догађаја ишао сам чешће.