Нова искра

— 334 —

Испод рукс Варељка. Израз погођен јадинствемо. Сликар је радио јамачно више од једне ноћи, јер су сви проФесори, и мушке и женске гимназије и богословије, и сви чиновници, добили по један примерак. Карикатура је учинила на њега страховит утисак. Излазимо тако заједно из куће (то је било баш првог маја, у недељу, кад смо се сви ми проФесори са ученицима договорили да изиђемо вак града до шума), — излазимо, а он сав зелен, тамнији од облака. — Како има рђавих, пакосних људи! рече он, а усне му уздрхташе. Бетпе ми га мало жао. Идемо, док наједанпут, можете замислити, јури на велосипеду Коваленко, за њим Варењка, такође на велосипеду, сва црвена, заморена, али весела и радосна. — Ми ћемо — виче она — мало напред! Време је тако лепо, просто чудо једно! И обоје се ижљубише. Мој Бјељиков од зеленог постаде бео, и као да се скаменио. Стао и гледа ме. — Молим Вас, шта је ово? — запита он— Може бити варају ме очи ? Зар се пристоји да се проФесори и женске возе на велосипеду? — Зар је то што ружно? — рекох му Нека се возе себи за здравље. — Ама, то је немогуће? — крикну он, чудећи се мојој мирноћи. — Шта ви говорите? И био је тако поражен, да даље није хтео ићи, него се врати кући. Сутра дан је једнако тро руке и дрхтао, и видело се по лицу, да му није било добро. И у школи оде с часова, што му се иначе десило први пут у животу. Није ни ручао. Иред вече се обуче мало топлије и оде до Коваленка. Варењка није била код куће, затекао је само брата. — Молим, седите, — рече Коваленко ладно, намрштивши чело; лице му је било успавано, одмарао се после ручка и био је нешто нерасположен. Бјељиков поседе једно 10 минута и почне: — Дошао сам до Вас, да ми лакне души. Веома ми је тешко, веома тешко. Некакав пасквилант насликао је мене и још једну особу, блиску нама обома. Сматрао сам за дужност да вас уверим, да нисам ту нимало крив. Нисам дао никаквог повода за такву шалу — него на против понашао сам се у свакој прилици као човек потпуно исправан. Коваленко је седео наљућеи и ћутао. Бјељиков је продужавао тихо, тужним гласом: — Имам затим још нешто да вам кажем. Ја одавна служим, а ви то тек почињете, па сматрам за дужност, као старији друг, да вам обратим пажњу. Ви се возате на велосипеду, а та забава ни мало не личи човеку који васпитава омладину. — Зашто? — запита Коваленко из баса. — Зар још треба објашњавати, Михаило Савићу, зар то није разумљиво? Ако се наставник вози на велосипеду, шта је ђацима остало? Остаје им да дубе на глави! А кад тако што

није допуштено циркулчЈром, значи не сме се! Јуче се запрепастих! Кад сам видео вашу сестрицу, смрче ми се у очима. Шенско на велосипеду — то је нешто страшне! — Па шта ви хоћете у ствари ? — Хоћу само једно, хоћу да вам обратим пажњу, Михаилу Савићу. Ви сте млад човек, пред вама ]е будућност; треба да се владате обазриво, врло обазриво, а ви сте тако немарни, врло немарни. Ви излазите на улицу у извезеној кошуљи, увек с неким књигама, а сад још ето и на велосипеду. 0 томе, како се ви и ваша сестрица возите, дознаће директор, после ће доћи и до министра. А зар је то добро? — Што се ја и сестра возимо на велосипеду, никог се не тиче! — рече Коваленко и позелене. — А ко се почне да меша у моје домаће и породичне ствари тог ја избацујем на сокак. Бјељиков побледе и диже се. — Ако ви са мном говорите таквим тоном, онда не могу продужити, — рече он. — Молим вас да се никад у моме присуству не изражавате тако о старешинама. Треба да поштујете власт. — На зар сам што рђаво рекао о власти ? — запита Коваленко, гледајући га злобно. Молим вас, оставите ме на миру. Ја сам поштен човек, а с човеком као што сте ви, не желим да разговарам. Не волим шпијуне. Бјељиков уздрхта и поче брзо да се облачи, са изразом страха на лицу. Та нрви пут је то у животу да слуша таке грубости. — Можете говорити што год хоћете, — рече он, излазећи из предсобља на степенице. — Ја сам дужан да вам обратим пажњу: можда нас је когод слушао, па да не би изопачили наш разговор и да се штогод не би десило, ја сам принуђен да сав наш разговор доставим директору. Дужан сам да то учиним. — Да доставите ? Иди, достави! Коваленко га дохвати за јаку и гурну, и Бјељиков се сроза низастепенице лупајући својим каљачама. Степенице су билр високе, стрме, али се он ипак до доле докотрља срећно; диже се и пипну се за нос: да ли је читав цвикер? Али баш у тај мах, кад се ваљао низа степенице, наиђе Варењка и с њом две даме. Биле су доле и гледале — а за Бјељикова то је било од свега најужасније. Бол,е је, чинило му се, да је сломио врат и обе ноге, него да постане предмет исмевања. Сад ће цео град знати; доћи ће то и до директора и.... до министра! Ах, само да се што не деси? — Нацртаће нову карикатуру и свршиће се све тиме, што ће га приморати да да оставку. Кад се дигао, Варењка га је познала, и гледајући смешно му лице, згужван капут, каљаче, не разумевајући у чему је ствар, а мислећи да је то сам случајно пао, није се могла држати, него се закикота за сву кућу: —!Ха, ха, ха. И са овим звучним, звонким „ха-ха-ха 1< свршило се све: и свадба и земаљско биће Бјељи-