Нова искра

— 358 —

стихова. Ипак зато не би се низашта на свету мењао с јадником који их је написао. Сасвим изненада у пролеће Герда се разболе и не бејагае јој више живота. .Тедног јутра рано — а то бејаше последње — Нилс је бдио крај ње. Сунце је баш излазило и бацало румеикасти сјај на беле шалоне, док је јутрења светлост, која је падала украј завеса, била још плава те је и сенка између белих набора на постељи и испод Гердиних мршавих, бледих руку, које су биле склопљене преко покривача, била такође плава. Капица с главе бејаше јој спала, и она је лежала с устуреном главом, сасвим иромењена, тако необично отмена с оштрим, шиљастим цртама болесничким. Мицала је уснама као да хоће да их овлажи, те се Нилс маши за чашу с тамном течношћу, али она заврте главом и одби. Одједанпут се окрете к њему лицем па гледаше непомично и с напрезањем у његово потпуно забринуто лице. И што је дуже гледала у дубоки бол, што га је оно показивало, као и у сваку изгубљену наду, која се на њему огледала, то су њено страховање и слутња прелазили све ввше у страховиту збиљу. Она покуша да се иодигне, али не могаше. Нилс се брзо наже над њу и она га ухвати за руку. — Је ли ово смрт? — угшта она и спусти свој изнемогли глас, као да није рада сасвим да изговори. Он погледа само у њу, дишући тешко и пуштајући овда онда тужан уздах. Герда га узе за руку па се, у своме страху, привуче к њему. — Не могу! Он се спусти на колена крај постеље и подвуче своју руку под узглавник тако да ју је држао готово на својим грудима. Сузе су му биле засениле очи тако да је не могаше видети, те му се једна за другом котрљаше низ образе. Једним крајичком постељног чаршава принесе он њену руку својим очима; затим постаде поново господар свога гласа. — Реци ми све, драга Герда, — рече он, — не обзири се ни на шта! Хоћеш ли свештеника ? Он не могаше веровати да ће то бити, и његов је тон одавао ову сумњу. Она не одговори, већ склопи очи и заметну главу мало унатраг као да би хтела да буде сама са својим мислима. То је трајало један тренутак. Дуго, меко звиждање једнога црнога коса одјекну под прозорима, затим звижну и други, па онда и трећи; читав низ Фрулиних тонова продре унутра у тишину која владаше у соби. Али сад отвори она очи. — Кад би и ти нешто пошао са мном, рече она и наслони се јаче на узглавник, који је он подупирао. То бејаше као неко миловање, и он га је осетио ...Кад би и ти нешто пошао са мном! Али сама!... И она привуче лагано његову руку па је онда пусти... Не могу! — рече. У њеним очима огледаше се страх. — Нилсе,

ти га мораш довести, ја не могу овако сама отићи тамо горе. Та ми нисмо никад ни помишљали на то да ћу ја најпре умрети, јер ти си био тај који си увек ишао напред. Знам добро.... али, ако смо се ми ипак преварили! Та то би могло бити, Нилсе; зар не би могло бити? Ти мислиш да не може; па ипак је то чудновато. Ако би се сви људи варали, и ако не би било апсолутно ничега, све те велике цркве... и кад се човек сахрањује звона ....ја сам свакад мислила да звона... Она је лежала мирно као да ослушкује звоњење и као да га чује. — Није могућно, Нилсе, да са смрћу престаје све; ти то не можеш да осећаш, јер си здрав, ти мислиш да нас она мора сасвим смрвити, јер смо тако изнурени и све копии, али то је само за свет што је око нас, унутра гша међутим исто толико душе колико и раније. Јесте, Нилсе, тако је, ево ја имам овде унутра све, све што сам добила, онај исти бескрајни свет, само што је све мирније, више сам за себе, онако као кад човек зажмури. То ти је само као нека светлост, видиш; она одлази од тебе, далеко у таму, унутра у таму, и за тебе је све слабија и слабија и ти је не можеш видети, али онамо острагу, где је она, светли она исто тако јасно. — Далеко... Ја сам свакад мислила да ћу дочекати дубоку старост и остати крај свију вас, а сад ето не смем дужв, мене одвајају од куће и огњишта, а ви ме пуштате да идем сасвим сама. Бојим се, Нилсе, да тамо, куда ја морам поћи, не буде наш Госнод Спаситељ, који влада, а њега се не тиче ништа наша мудрост овде на земљи, он тражи Своје и ништа друго, а то је тако далеко од мене, то све што је Његово. Ја нисам учинила никакво велико зло, је ли ? Али, није то... доведи ми свештеника, волела бих тако да је крај мене. Нилс се диже сместа да доведе свештеника; био је захвалан што се то није десило у сасвим последњем тренутку. Свештеник дође и остаде сам с Гердом. То бејаше леп човек, средњих година, финих, правилних црта, са крупним, мрким очима. Разуме се да је њему био иознат однос према цркви како Нилса Линеа тако и Гердин, а достављали су му толико иута и различне антицрквене изјаве Фанатизма младе жене, али њему ни на ум није било да с њом говори сад као скаквом отпадницом или каквом незнабошкињом; он је појмио тако добро да је њу на странпутицу одвела само њена превелика љубав, и он је разумевао и осећање, које је њу сад нагнало, пошто љубав није могла ићи даље с њоме, да у највећем страху потражи да се измири с Богом, кога је раније познавала, па зато је и гледао да својим речима већином пробуди њене успомене те је читао таква места из Јеванђеља и такве псалме за које је мислио да их она понајбоље зна. И није се преварио. Како су звониле те речи, тако свечано познате јој, као звук звона на Божић; како се