Нова искра

— 359 —

сместа појави пред њеним очима земља, у којој је наша Фантазија понајпре била као код куће, где је Јосиф снивао а Давид певао, где су лествице што иду од земље па до неба! Засађена смоковим и дудовим дрвећем, лежала је она ту, и кроз јутарњу маглу блистао се као сребро Јордан; Јерусалим је почивао румен и тужан на вечерњем сунцу, али је над Витлејемом била разастрта дивна ноћ с великим звездама горе на мрачноме плавоме своду. Како се поиово појави детињско веровање! Она се обрете опет у малу девојку која је, држећи за руку своју мајку, одлазила у цркву и седела и мрзла се и чудила, зашто су људи толико грешни. Затим је одрасла уз узвишене речи Проаоввди на Гори, и као каква болесна грешница лежала јеонакад јесвештеник беседио о светим мистеријама, о тајни крштења и светињи олтара. У њеносрце продре силом прави нагон, оно дубоко клечање пред свемогућим Господом који суди, оне горке покајничке сузе нред изневереним, исмеваним и кињеним Богом и она понизна и смела чежња за обновлзеном везом с тајанственим Богом помоћу вина и хлеба. Свештеник оде, али се доцније, нре подне, поново вратити те је причести. С чудноватим трептањем опадала је снага; али још у сумрак, кад ју је Нилс последњи пут узео у своја наручја да се опрости с њоме, пре но што су се сени смрти и спустиле сувише близу, она је била још при иотпуној свести. Али љубав, која је чинила најлепшу срећу његовога живота, бејаше се угасила у њеном погледу; она не бејаше више његова. Већ сада стадоше расти крила, она је жудела само за својим Богом. Око поноћи испустила је душу. Тешка времена бејаху то што потом настадоше. Време се претворило у нешто горостасно и непријатељско, сваки је дан био као бескрајна пустош и празнина, свака ноћ пакао од успомена. Тек после неколико месеци, кад лето бејаше на измаку, бејаше бујна, пенушава река бола ископала себи у његовој души корито тако да је могла роморећи отицати као набујали поток чежња и сете. Али, кад се једнога дана вратио из поља, он затече свога малишана врло болесна. Он је последњих дана нешто поболевао а прошле ноћи био узнемирен, али нико није ни слутио да ће то нешто значити. Сад је пак лежао у својој малој постељи, час хладан час врео, као у грозници, и јечаше од бола. Сместа бише послата кола у Вард да доведу лекара; али ниједан од њих не бејаше код куће, те се морало дуго чекати на њих. Кад је било време спавању он још не бејаше стигао. Нилс је седео крај детиње постеље; најмање свако пола сахата слао је по некога напоље да ослушне и види да ли не долазе кола. Један гласник на коњу би отпраћен у пресрет колима, али их он не сусрете те одјаха право у Вард. Ово чекање на помоћ, која не долазаше, само је још мучнија била за њ, јер је био сведок детиње патње. А болест је брзо напредовала. Око једанаест сахати наиђе први грчевит наступ, па

се онда понављаше у све краћим размацима времена. Одмах мало после једнога сахата стиже гласник с изјавом да се колима не могу надати још за који сахат, пошто се још ни један од лекара није вратио дома, кад се он кренуо из вароши. То дотуче Нилса. Он се бејаше бранио од очајања докле је год било могућно још надати се; сад више не могаше. Он изиде у мрачну собу крај болесничке собе па гледаше укочено кроз ирозор а за то време нокти му се бејаху зарили у рагастов од прозора; његове су очи чисто сагоревале тражећи у помрчини наду; његов се мозак превијаше да пронађе какво чудо, и онда наступи за један тренутак светлост и тишина, и у тој јасности он се окрете од прозора и иростре преко једног стола ту на близу па јецаше без суза. Кад је поново ушао у болесничку собу, дете бејаше добило грчеве. Он погледа у њега, као да хоће тиме да себе убије, у те мале руке које су биле скупљене у песнице, беле са модроплавим ноктима; у те укочене очи, које бејаху испале из својих шупљина, у та искривљена уста у којима су зуби шкргутали као гвожђе о камен, то бејаше страшно гледати, па ипак то није било понајгоре. Не. Али, кад би потом грч престао и тело поново постало меко и савитљиво и предало се срећи због ублажена бола — па онда страх, који би се указао у детињем иогледу кад би опазило да се грч враћа, све веће преклињање за помоћ, кад се бол све то више приближавао, да, гледати то а не моћи помоћи, помоћи крвљу свога срца, ничим што је имао и било његово: да грозне страхоте!... Он подиже песнице с претњом к небу, зграби дете с безумном помишљу да бежи с њиме, па се онда простре на колена и мољаше Господу Богу на небесима, који шар земаљски одржава у страху казнама и искушењима, који шалзе нужду и болести, патње и смрт, који хоће да се сва колена погну с трепетом, од кога није могућно побећи, ни до крајњега мора ни доле у провалу, мољаше се њему, Богу, који, ако му је воља, гази онога, кога ти највећма волиш на овоме свету и под својом га ногом опет измрви у прах из кога га је он сам и био створио. Са таквим мислима мољаше се Нилс ономе Богу тамо горе, наде у немоћи својој на колена нред његов небесни престо и признаде, да је Ои моћан, само Он. Али је дете и дал>е патило. Кад је стари санитетски саветник, лекар домаћи, стигао ујутру и с колима на капију ушао, Нилс је био сам. 14. Јесен је. На гробовима тамо горе на гробљу нема више цвећа, а лишће иотамнело и трулећи лежи у влази под дрвећем у башти у Ленборгарду. Огорчен и сетан хода Нилс Лине по иразним собама. Нешто је препукло у њему оне ноћи,