Нова искра

— 360 —

кад Је дете умрло; он је изгубио веру у сама оебе, веру своју у моћ људску да човек поднесе живот који му је досуђен. Живот му бејаше постао одвратан, и његова садржина губила се без значаја на све стране. Није ништа помагало што је он називао ону молитву, којом се молио Богу, махнитим вапајем једнога опа за помоћ своме детету, и ако је знао да вапај не може нико чути. Он је знао шта је било то што је учинио у сред свога очајања. Он је био кушан и он је пао; то је био грех, отпадање од сама себе и идеје. Било је добро што је традиција у његовој крви била и сувише јака; род људски је, за толика столећа, вапијао свакад у својој невољи на небо, и он је ето наслеђеном нагону попустио. Али, требало је да се одупре овоме опакоме нагону. Таонје знао, до најтањега влакна у своме мозгу, да су богови снови, и да је то био сан коме је побегао у окриље, кад се молио Богу, исто онако као што је раније знао, кад би се бацио у наручја маштању, да је то маштање. Он није могао поднети живот онакав какав је, он је био с њиме ту да извојује оно што је највише па је у љутој борби изневерио заставу којој се био заклео; јер то ново, атеизам, света ствар истине, какав је циљ имало све то, шта је све то било друго ако ли не варљива имена за једну просту ствар : иоднети живот онакав какав је! Поднети живот онакав какав је и створити себи живот према својим рођеним законима живота. Њему је изгледало као да се оне мучне ноћи завршио његов живот; што је после тога дошло, то могу бити само неинтересантне сцене, које су пригшљамчене петоме чину, пошто се радња ве.ћ свршила. Он би могао поново прихватити своје старе назоре о животу, кад би то хтео, али једаниут је већ нао, и да ли ће доцније још једанпут то учинити или неће, то је било сасвим свеједно, па било једно или друго. Такво је било расположење у коме се он понајчешће налазио. После овога дође онај новембарски дан, кад је краљ умро и кад је изгледало све више и више на рат. Није прошло много, и он доведе у ред своје ствари у Ленборгарду, па се иријави као добровољац. Било му је врло лако да издржи досаду док је био на вежбању, али је то већ било нешто ванредно много штовише није био излишан човек. А кад је потом стигао главној војсци; вечита борба с хладноћом, инсектима, свакојаким неугодностима, све то што мисли нагони у кућу тако да се оне могу занимати само оним што је ту пред вратима, све га је то одржавало готово у веселом расположењу, и његово здравље, које је због невоља последње године било оронуло, бејаше се поново потпуно повратило. Једнога суморног мартовскога дана он би ногођен куршумом посред груди. Хјерилд, који је био лекар у лазарету, побрину се да буде смештен у једну омању собу у којој је било само четири постеље. Једноме

од ових, што су ту унутра лежали, бејаше куршум прошао кроз кичму те је лежао сасвим мирно; други је имао рану на грудима: он је лежао ту од неколико дана и бунцао је непрекидно по читаве сахате говорећи нагло и испрекидано; најпосле последњи, који је лежао одмах до Нилса, био је неки крупан, јак млад сељак дебелих, округлих образа; један комадић од гранате бејаше му продро у мозак, и он је непрекидно, свакога сахата, подизао свако пола минута десну руку и десну ногу једновремено па их онда опет спуштао, пратећи овај покрет једним чујним, али потмулим, муклим » Хој о (( , увек у истом такту, увек ама то исто: Хој кад је руку и ногу подизао, хо кад их је спуштао. Ту је лежао Нилс Лине. Куршум му бејаше продро у десно плућно крило и није изишао. У рату не могу да се воде многи обзири, и он сазнаде да нема много изгледа да ће остати у животу. Он се зачуди томе, јер није осећао да ће умрети нити је имао велике болове због своје ране. Али у брзо наиђе на њ изнемоглост која му показа да је лекар имао право. Ето, дакле, ту јекрај. Он мишљаше на Герду, мишљаше много на њу ирвога дана, али га је непрестано бунио чудновати, хладни поглед који је она имала, кад ју је последњи пут узео у своја наручја. Како би лепо било, ббно и лепо, да се она до последњег тренутка држала чврсто уза њ и да га није пуштала из вида, док је смрт не усмрти задовољна што је свој живот проживела до последњега даха на оном срцу које јој је било тако драго, у место што се у последњем тренутку окренула од њега не би ли могла још мало живота, још мало живота за себе спасти. Другога дана у лазарету Нилс је био све сетнији и туробнији а због загушљива испарења у соби, те су се чежња за свежим ваздухом и жеља за животом чудно укрштале у његовим мислима. Та било је ипак тако лепо у животу, иремишљао је он, кад се сетио свежега ваздуха на обали свога завичаја, хладовине у Селандовим буковим шумама, чистога планинског ваздуха у Кларансу, и нежне вечерње свежине на језеру Гарда. Али кад би помислио на л^уде, — њега би опет душа заболела. Он их је дозивао једнога по једнога преда се, и сви су прошли покрај њега оставивши га сама, и ниједан једини не остаде. Али да ли се и он њих чврсто држао, да ли је он био веран ? Било је само то да их је спорије напустио. Не, иије то било! Био је само тај жалостан и прежалостан Факт да је душа људска свакад сама. Лаж је свако веровање о претапању душе и душе; ни мајка, која нас узима на крило, ни пријатељ, ни жена која је ночивала на нашем срцу... Пред вече наиђе запаљење на рану и болови су били непрекидно све већи и већи. У вече дође Хјерилд те је поседео крај њега један тренутак; око пола ноћи дође поново и остаде дуго. Нилс је много патио и јечао од бола. — Лине, једну озбиљну реч, — рече Хјерилд, — хоћете ли свештеника?