Нова искра

— 361 —

— Немам више никаква посла са свештеницима као ни ви, — прошапута огорчено Нилс. — 0 мени није овде реч, ја сам жив и здрав, али немојте се ви мучити својим иазорима; људи, који морају да умру, немају никаквих назора, а и што их имају не значе ништа. Назори су само за живот, и у животу они врше своју дужност. Може ли појединцу човеку бити што од користи, да ли ће умрети са овим или оним гледиштем? Верујте ми: свако од нас има светлих, слатких успомена из свога детишства; ја сам видео^ ,:рћ толико њих што умиру па то увек даје утехе кад се извуку успомене. Будимо поштени ' искрени: можемо ми бити што год хоћемо и како год хоћете то да назовете, али ми ипак нећемо никад потпуно избацити из неба Бога. Наш га је мозак толико себи замишл.ао тамо горе, звона и несме су нам га усадиле у њ, још од како смо мала деца били. Нилс климну главом. Хјерилд се наже к њему да чује, да ли неће што да каже. — Ви мислите добро кад тако говорите, прошапута Нилс, — али... и он заврте одлучно главом. Дуго је владала тишина у соби, само што је

тР

вечито ,,Хој-хо <( , „Хој-хо (( оног сељачког момчета лагано комадало време. Хјерилд устаде. — Збогом пошао, Лине! — рече он. Ипак је то лепа смрт умрети за нашу јадну земљу. — Да, — рече Нилс, — али ми нисмо ни снивали некада, пре много и много времена, да ћемо ми учинити своје на овај начин, овако! Хјерилд оде. Кад је био у својој соби, стајао је дуго крај прозора и гледао горе у звезде. — Кад бих ја био Бог, — промрмља он, и у мислима настави, — ја бих много пре учинио блаженим овога који се ни у последњем тренутку још не да преобратити. Нилсови болови бивали су све јачи и јачи; ударали су и ударали немилосрдно по грудима и једва су се могли подносити. Можда би било добро имати једног Бога коме би се могло помолити и потужити! Пред зору стаде бунцати, запаљење је било у пуном јеку. И то је тако трајало још два дана и две ноћи. Кад је Хјерилд видео Нилса Линеа последњи пут, он је лежао и бунцао о своме оружју и о томе да хоће да умре стојећи. И најпосле је и умро смрћу, тешком смрКу

Г © л у 6 о ш и С франц. превела X. т 1 амо код гробља на малом брегу, А кад се зора од ноћи дели, Где палма нија лиснате круне, Бисерна зрна с грана се круне, Голуби бели у њој се легу, И будно јато голуба бели' И свако вече гуком је пуне. У плави ваздух весело суне. Моја је душа к'о палма с горе, Ноћу се у њој визије роје. А с првим зраком румене зоре Бела се јата распу куд које. (ТНеорћПе СаиМег)