Нова искра

— 362 —

О10/.

Петар Илић

— слика С. Д. Тодорић

ад се иробудио било је шест часова ио иодие. Поред његових ирозора, ирозора Петра Илића, секретара начелства, које иокривају Фиие, ирозрачие завесе, иде иолако свет и чује се тихи жагор... У соби, која је била до његове, чуо је како полако стење његова газдарица, тешко дише, јер је сипљива и иешто шаиуће. Господин секретар напреже слух да чује шта се говори... — Јутроо, јутрос, Бога ми,, дошао је... Целу ноћ сам се превртала' — говорила је баба шушкетајући. Ту застаде мало да одахне. — Чекала сам га да дође.... После је настала за кратко време тишина, коју је прекидало зујање још по које заостале мухе, тихо, чисто илачно зујање. — Па баш стално пије... А? Сталио?... Чу се старачки шапат и тихо јецање... — Стално!... Стално!... — говорила је газдарица и махала рукама. Петар Илић се промешкољи у ностељи. — Ала лаже, бабац један ! Баш није стално... »Стално!" и он се намршти и завуче ирсте у црну, густу косу, која му је на чело пала. — Ама, која је она друга што је запиткује?... Шта се то кога тиче што пијем?... „Стално"... »стално (С ... понављао је он и гледао у таваницу. Хтеде да заборави те ситне разговоре, јер баба увек говори, говори као чегртаљка!... Устао је полако из постеље и пришао умиваонику, па полако, лено сипао хладну воду у шаку, преручивао је у другу и пљусКао се по лицу, трљао је Врат, нрса. Чуло се пљускање воде и његово задовољно: — „Охо-хо-хо!..." Кад је стао пред огледало, загледао је задовољно очи, мишице, прса... После је сео на столицу и отиочео да се облачи полако. Кад је навлачио чарапу, врата му се на соби отворише и промоли се неко смежурано лице, жуто од болести, старости и патње. У собу уђе црно, дрхтаво тело, са осмехом на сухим уснама. Петар Илић погледа је и сети се матере. — Мати!... Мати!... Ти, мајко! и иаде смежураној баби око врата. — Ко би се надао... ко би се надао!.... Јесте.... твој сам глас чуо.... твој глас.... — говорио је Петар Илић, смејао се, грлио бакицу коју је облило руменило. Јеси ли здрава? Како си живела? — падало је питање за питањем. Петар Илић сетио се сада први пут, после толико година, да је заииткује. — Ја сам те заборавио! — Чисго је шапутао и миловао је мазним покретима. — Опрости опрости....

Баба је била изненађена од толике милости; она је све јаче црвенела; развлачила сухе усне у смех, по увехлу лицу играле су боре од задовољства и шапутала је тихим старачким гласом: —: »Ништа... ништа." Он се мало смири ; иосадио је матер на столицу, сео према њој и пиљио у њу. '— Па де.... причај како си живела после очеве смрти... Причај... Она се застиде; стаде да колута очима; на усне јој се навуче горак осмејак. — Па добро... Прала сам!... Добро, само те си ти здрав... Само кад си ти здрав! — говорила је бакица и тресла се од узбуђења... — Ја сам стара... Не мари баш и да гладујем!... Ту се загрцну рд бола и заплака. Петар Илић гледа је сузним очима, узе је за руку и отпоче је љубити. Тако су седели, разговарали као деца. Он је обећавао, клео се; а она сва блажена слушала га и плакала од радости... Кад су се мало примирили, упита га она илашљиво, пиљећи му у очи: — Стевка умре?.. Бог да јој душу прости!... Јадница... Он је гледао упитно у матер, гледао неколико тренутака, као да је не разуме и сузе му грунуше на очи. Почео је да говори о Стевки. Причао је о њеним очима, рукама, осмеху; причао је како ју је волео, носио на рукама... На пољу је страшан ветар тресао дрвета, обарао на земљу жуто јесење лишће, а њих су двоје тако у полумраку седели и причали... Легли су доцкан. Петар Илић је и даље мислио о Стевки. Стезао је јорган, мислећи да стеже њену руку; шапутао нешто, као да њој говори; али месго њена гласа чуо је снажни ветар, који је некуд далеко журио. Слушао је како тужно шуми јесење лишће, као да илаче... Њега је Фијукање ветра и шум сухог лишћа увек узбуђивао; гледао је унезверено по соби; слушао правилно бабино дисање, па се опет обратио лишћу, чиј шум као да му је нешто говорио. Њему је у глави зујало, као да сам говори: »Како сам је волео... Бежи... бежи одавде!...« И он се као и увек борио: да ли да устане и да бежи у мрак, у тишину ?... Тело му се од неког узбуђења тресло; лице је обузимала ватра; слепоочне кости су одскакале... Најзад је устао као и увек што је радио. Пришао је пажљиво бабиној постељи да види, да ли спава и видео ју је с осмехом на лицу, као да је сва срећна... Обукао се брзо и изишао пажљиво из собе... Напољу мрак, ветар... Хитао је као да га неко гони... А када се умори, нађе се иред каваном у коју је редовно долазио...