Нова искра

- 20 -

непријатан осећај, сличан зависти. Али то брзо прође, јер ја, уопште, не трпим да се подајем постидним осећајима. У толико пре, што би то могло већ сутра бити, само када бих то и хтео. Да, ја сам врло добро знао да је то у мојим рукама. Када приђох вратницама плавичасте виле, на округлом столу, застрвеном белим чаршавом, већ је шиштао самовар. Ана Гавриловна сипала је чај, Нађењка се нагнула над неким цветићем у градини, да сам јој видео само леђа. Поред ње је стајао и вртео у рукама један букетић цвећа — власник суседне виле. — А ја већ и вама насула чај! довикну ми Ана Гавриловна. Видите ли како предосећам ваш долазак! — Одлично! Страшно ми се прохтео чај! одговорих јој, затварајући за собом врата од градине. Изгледа, да мој долазак није изазвао баш особито задовољство господина Масловитога. — Нисам знао да ћете и Ви овде летовати! рече он, жмиркајући својим, већ и без тога, ситним очима. Тиме је хтео показати своју нехатност према мени, али није био успео. Уопште, он је веома рђаво владао својим округлим и дебелим лицем, оивиченим проседим залисцима. Израз добродушног телета био је потиснуо све друге на овом лицу. То је било лице човека не одвећ умног и потпуно задовољног својом судбином. Чак и искрена љутња, коју је на том лицу обично изазивала моја присутност, избијала је тек као лаки осенак, који је одмах затим уступао место обичном изразу добродушности и потпуне душевне равнотеже. Масловити је био прилично дебео и омањег раста. Према њему сам изгледао као џин, јер сам прилично висок и увек се право држим. Имао је алватно листерско одело, па му је ипак било топло, као што би мени у сукненом, и ако је био тек 12. маја. Нађењка, са пуно живахности, пође мени у сусрет, па ме одмах пријатељски и просто узеде под руку. Запазио сам, да се некако нарочито изразно прижимала мојој руци. За чајним столом, не знам откуд, поведосмо разговор о риболову. Ја тај занат никако не трпим, а Масловити је страстан рибар, и кад га не би одводила потреба да ма како траћи свој годишњи доходак од триста тисућа, он би непрестано седео на чамцу с удицом у руци. Опазио сам, да ми је Ана Гавриловна указивала и нарочиту предусретљивост. С њом сам увек био у великом пријатељству; у мени је гледала поуздани ослонац своје породице. Али овога пута она ми је угађала некако извештачено, из чега сам изводио закључак да се о мене ма чим огрешила. Ја скоро нисам ни суделовао у разговору о риболову. Посматрао сам их све троје и старао се да дознам, пре него што ми то сами кажу, шта ли се то без мене догодило. Масловити је причао о некаквом комбинованом апарату за хватање морске рибе, па додаде:

— Ако је по вољи, можемо одмах огледати. Хајдемо мени! Нађењка ме погледа, као да ме хтеде упитати за мишљење. — Хоћемо ли, Андреја Николајићу ? упита ме. — Ја иокорно молим Андреју Николајевића! званично позва Масловити. Ја се само поклоних и рекох, да ћу доћи доцније, јер сам рад да разгледам своју собу и да распоредим разне ствари. — Хајдемо заједно, Андреја Николајевићу! са молбом понови Нађењка. — И ја вас врло молим! понови и Масловити. Зато и ја понових, да ћу их стићи. — Доћи ћу с Аном Гавриловном! рекох им и тиме посредно замолих старицу да остане. Нађењка намршти обрве и устаде. — Хајдемо! рече Масловитом и брзо пође према изласку. А он, без обзира на своју гојазност, ужурба се, те умало ие обори сто са свим иосуђем, и одбатрга за Нађењком. Ана Гавриловна седела е ћутећи и удубљено се загледала у своју чашу Јнепопивеног чаја. Сркала га је полако и развлачећи. Знао сам да су у чаши остала јошј свега два три гутљаја, али она га је пила капљицу по капљицу, као из бојазни да не остане без занимања. Уз то јој и дисање постаде споро и дубоко. Једном речи, било је несумњиво, да је преда мном силно згрешила. Пошто ми је све било јасно, одмах сам у том тренутку, по свом обичају, имао одређен и јасан план свога рада, те сам због тога и могао говорити мирно о предмету који би, изгледало је, требало да ме необично узбуди. — Је ли вам већ била прошевина? упитах је уједначеним гласом, без и једне сенке прекора, подсмеха или чуђења, као да сам то и ја сам очекивао. Чаша, која је била у рукама узбуђене Ане Гавриловне, место да буде спупггена на свој подметач, лупну о сто и остаде на чаршаву. Ана Гавриловна никако није очекивала тако непосредно питање и била је за њега у толикој мери неспремна, да је изговорила реч која није имала никаквог смисла: — Нама? Ја се ипак само осмехнух без икакве љутње и рекох јој тоном обичне пријатељске шале: — Дабоме, једној од вас, али, рекао бих, не Ани Гавриловној... Она ме само дотаче погледом, желећи, веророватно, да ми на лицу прочита право душевно расположење; али је моје лице показивало или, како сам био уверен, требало је да покаже најобичнију радозналост. Она затвори очи, што је, по свој прилици, требало да олакша, по њезину мишљењу, изговор странгних речи : — Просио је! Из дубине душе њезине оте се у тај мах дуг и дубок уздах, као да ми је саопштила вест о смрти каквог драгог бића.