Нова искра

- 22 -

широким ободом, а одмах иза љега белу качкету Масловитога. И шешир и качкета кретали се паралелно према зелеиој трави, на падини са леве стране, у правцу према граннтним степеницама, а то ће рећи ка нама. Тек смо тада видели, да на тој страни има вијугаста стаза према мору, ископана у земљи. То је била Фантазија Масловитога, а цил> јој није био иознат ни самом њему. Значи, дакле, да су већ били на обали и да је Масловити показивао свој чувени апарат за хватање морске рибе. Нема сумње, да је он демонстровао врло рђаво, јер је вече било необично чаробно, уз то су били усамљени, а он је сагоревао и кад би само угледао Нађењку. — Зашто нисте дошли да видите ? упита Масловити још издалека, када тек стигоше до степеница. Сишавши једно дваестак степена, сретосмо се на широкој тераси, поплочаној широким и полираним гранитним таблама. Погледах Масловитога — био је црвен, а са лица му текао је зној. Можда је у тим тренцима размишл^ао, како је тешко старијем дебељку пратити младу и живахну девојку. Скиде качкету и обриса ознојену ћелу. Нађењка ме окачи погледом, али одмах окрете лице према мору. Још се љутила на мене, што нисам с њима пошао и што нисам омео Масловитога да јој говори о својој љубави и о томе како ће јој оставити све своје огромно имање. Када се попесмо уза степенице и када стигосмо пред здање, пламенови на балкону другога спрата беху се већ угасили, сунце је зашло. Домаћин зовну слуге, којих је у њега била читава гомила, да осветле дом. — Надам се да ћете свратити ! рече он, обраћајући се само дамама. Али пошто му даме ништа не одговорише, очекујући, по свој прилици, мој одговор, он додаде: Дабоме, и Ви, Андреја Николајевићу! Овај је простак мислио, да сам ја готов примити његов позив. Није био ни толико паметан, да би могао сакрити своје нерасположење према мени, због чега ме је увек и издвајао од друштва, упућујући ми нарочити иозив. Али ја сам налазио и мислио, да ми као госту у његову замку не би било Бог зна какво указивање части, те, уопште, никад не стављам ни себе ни друге у незгодан положај, кадгод је то некорисно. — Нажалост, морам одмах сести за лекције... Ви знате, да ми се примичу испити! — Како ми је жао! (Јадни дебељко, није се умео уздржати, као што је било потребно, те своје »Како ми је жао! <( изговори као кад се каже : »У толико боље ! <( ). Онда ћу ја сам испратити даме... Нема пет корака! Ја им се поклоним, и ако сам био уверен да даме неће остати без мене. Ана Гавриловна, без сумње, страдала је због неодређености положаја, те је страсно желела да се што пре разјасни. Нађењка се спремала да ми приреди бурну сцену и покаже своје незадовољство због

мог понашања. Ја сам то знао, јер то увек тако бива. Добро сам ја њих проучио, иначе не би били моји пријатељи. Даме рекоше, да имају посла: још нису довршиле намештање виле. Масловити и опет скиде качкету и отр ознојену ћелу. Ништа друго и није могао. Можда је рачунао, да ће, ако даме остану без мене, успети да им измами макар само и добри наговештај, макар само и сенку наде на пристанак. Имао је пуно разлога да има свој нарочити поглед на ствари и своје нарочито гледиште о свему, па због тога, дабоме, није ни могао допустити, да перспектива за добијање три милиона неће саблазнити жену нити је нагонити да заволи свим љубавним жаром. Овај педесетогодишњак нагледао се за свога века, како људи и свете ствари жртвују за добре новце, па је са свога гледишта и био у праву. Када пођосмо, он пожеле и мени, дабоме, нарочито, лаку ноћ, али са толико мржње у погледу колико је само могла допустити добродушност дебелог човека. Глупост његова положаја појача се још и том околношћу, што се, баш у тренутку када се упутисмо према изласку, засија његова раскопша вила силним осветљењем. II Ишли смо у троје, ја поред Нађењке, напред, а Ана Гавриловна иза нас, на приличном растојању. Нађењка се љутила и не хтеде ми прихватити руку; ја сам се правио као да то не опажам, те сам сасвим мирно разгледао украсно биље, на које сам успут наилазио, и исказивао своја опажања. У то доба занимало ме питање: да ли ће разумети Нађењка, да сам ја све разумео ? А тиме сам хтео одредити, колико смо ми обоје, уопште, проникнули једно друго. Увек ми је изгледало, да је Нађењка баш онаква жена каква је мени потребна, и да сам ја управо онакав човек какав је потребан Нађењки. Пролећни сумрак допуштао је да се можемо врло добро видети. Нађењка ми је тога тренутка изгледала необично привлачна. Танка, права, довољно високога раста, ишла је лако и уједначено, без оштрих покрета, без махања руку, што иначе тако квари ход складних жена. Њена дивна главица са подсеченим и развијеним плавим косама (била је скинула шешир и држала га у руци), чудно беличасти врат, оштри израз детињски простог и милог лица, — све то заједно ггленило ме тога вечера и некако нарочито. На лицу Нађењкину допадао ми се више свега израз детињске простоте, а нарочито због тога што је ■го била уметничка природина игра. По свом карактеру, ио начину мисли, по целом своме створу Нађењка није ни по чему била проста; њене крупне плаве очи, које су исказивале вечито питање, вечиту недоумицу, виделе су, знале и разумевале много. Било је врло тешко читати са тога лица; изгледа, да сам једини ја знао ту азбуку. Таква су лица ретка, и ја сам то ценио.