Нова искра

— 23 —

Нађењка је била у простом цицаном оДелу љубичасте боје, без убора, која је у широким наборима падала наниже. Широки кожни опасач присно је грлио њен танки струк. Пуначке јој груди лако су подрхтавале при сваком њезину покрету. Кад изиђосмо иа улицу, окренух се и видех да је Ана Гавриловна тајанствено ишчезнула. То ј.е било врло пажљиво, али не и паметно. Пошто је неочекивано отишла, нисам могао бити уверен, да није ма где у оградном заклону. А у то сам врло лако веровао, јер сам познавао дипломатске наклоности своје будуће таште. Али у овом случају о томе нисам водио рачуна, јер ме ни могућност тајног присуства Ане Гавриловне није ни најмање бунила. — Нађењка, олакшајте души! Готов сам примити све Ваше оправдане ирекоре, у колико брже у толико боље, јер нас очекује веома озбиљан разговор!.. Све сам то изговорио својим обичним шаљивим тоном, па сам је чак ословио и са »Ви (( , што ми иначе, кад смо насамо, радимо једино из шале. — Оставите, молим Вас! Ово њено »Ви« већ није било у шали. Нађењка је доиста била љута, а ја сам знао да нипоигго неће ући у правилан разговор, догод ја за то не предузмем и нарочите мере. Зато јој и рекох: — Нскрено се кајем за свој поступак, Надежда Алексјејевна! Ја потпуно разумем, у чему је моја погрешка: нисам се одазвао Вашем наваљивању и нисам пошао. На тај начин нагонио сам Вас да слушате бескрајне приче господина Масловитога о његовој страсној љубави према Вама. Но то не би још ништа било, — зашто да не говори о својој љубави, кад ником није забрањено да воли, зар не? Ја Вас, например, волим због Ваше дивне спољашности, због прекрасних очију, иаметне главице и не баш врло злога срца. Па зашто не допустити и господину Масловитом да у Вама воли то исто? Али оп није говорио једино о својој љубави, него Вам је за све време доказивао и, што је најглавније, врло глупо доказивао потребу да му постанете жена. У том тренутку већ прођосмо поред своје виле и, махинално окренувши удесно, пођосмо широким путем између два каменита зида, који ограђиваху виле. Нађосмо се над провалом. У дубини су слабо запљускивали лаки вали, лено и мирно испливавајући на пешчану обалу. У свежем ваздуху владала је типтина. Небо се већ осипало честим звездама и озрцавало у достојанствено љуљушканом огледалу морском. Месечева светлост давала је свему одсјај неке тихе нежне сете, и мору, и оштром камену што је стрчало овде онде из брежуљка и јоргованском грању што је извиркивало иза камених ограда. Застадосмо над провалом, где је почињала стрма стазица, што је водила ка обали. Нађењка стаде испред мене, загледа ме у очи својим ду-

боким напрегнутим погледом и метну ми руку на раме. — Зашто ме тако мучиш, Андреја? промуца гласом у којему запазих искрену патњу. Уздрхтах. У један мах осетих неисказану нежност, срце ми поче брже ударати а дисање учеста. Нађењка је у том тренутку била необично лепа, — силан огањ засија у њеним очима, заражљиво задрхташе њене танке усне. У тренутку изгубих веру у своју моћ. Изгледало ми је да сам неподобан остварити свој план, који сам, за тренутак пре тога, сматрао као потпуно сазрео. Требало је да размишљам у тренуцима када ме је страст била свега обујмила; осећао сам да волим ту девојку и да би за мене било велико искушење да је се одрекнем. — Зато, јер те волим, лепото моја! — одговорих јој не гласом, већ скоро једино страсним дахом својим. Она, сва уздрхтала, припила се уз мене свим телом својим. Ухватим је за руке и, сам не знајући зашто, пођем са тим теретом доле по стрмој стази. Већ после неколико тренутака били смо на обали. Спустих је, као дете, на меки песак и припих јој се уснама својим. Ллце је њено пламтело; обгрлила ми врат, привијала се уз моје груди и тепала неповезане, искидане нежности. Видео сам њену готовост да ми се сва пода, и могао сам с њом учинити све штогод бих хтео. Свежи морски поветарац подухну својом прохладном струјом, и то је било као наручено. Јер ми је та помоћ ван мене доиста била потребна. Тргох се и прибрах. Полако уклоних њезине руке, а своје јој ставих на главу и за тренутак заклопих очи, да бих нагонио мозак да се забави о своме послу. — Нађа! позвах је пажљиво. Она се полако придиже и ослони на лакат. — Ја смо и ти увек били паметни! наставих, а тон ми постаде приметно разборит. —- Андреја, налазим да си и сувише благородаи ! рече ми она осмехнувши се. — И разборит, — додадох ја смејући се, а што жене никако не трпе!.. А да ли знаш колико ме то стаје?.. Бити разборит у оваквој ноћи, у загрљају тако чаробне жене, као што си ти!.. Јер ти знаш да те ја волим, али никад нисам могао слутити да имаш толике чари. Ја чак и жалим то. Без тога бих те могао много лакше оставити. -— Ти- мислиш да ме оставиш? — То нисам казао. О тој ствари нисам од тебе ништа чуо. — Зар ти мислиш да бих ја могла поћи за тога господина? — Кад би ти то предстојало сад, овог тренутка, дабоме да не би могла. Али, уопште, ту нема ничег немогућног. — А међутим је ипак немогућно. Онда ми реци: када те је Масловити запросио, зашто му ниси казала своје категорично »не (с , како винте не би могао ни привирити к вама?