Нова искра

— 53 —

Ц. МЕДОВИЋ: СВ. АНА.

ЗДРАВИ ПОЈМОВИ

ш

_ РОМАН И. Н. ПОТАПЕНКА (НАСТАВАК)

^дређена ми је омања соба са два прозора, што су гледала у вртић. Жбун јоргована ослањао се својим грањем управо о прозор и гледао у моје књиге. Кад год о чему размишљам, ја шетам по соби. Али овога иута одмах сам био легао у постељу. Собе по летњиковцима растављене су једна од друге врло танким зидовима. Сваки мој корак брижно би одјекивао у срцу Ане Гавриловне, те би, знајући моје навике, покушала да све то протумачи. То би већ био један корак одгонетки, а ја не трпим да се моје намере сазнају раније него што их објавим. Тада сам у стању да се задржим на пола пута и да ударим сасвим на другу страну, чак када би то било и глупо. Свећу не хтедох угасити. У мраку је мозак наклоњен Фантастичним одступањима. Здраве мисли рађају се једино у светлости, и кадгод што мере, обавесте се, пре свега, да ли је мера тачна. И ето, право да кажем, моја мера није се показала као потпуно тачна. Када сам остао сам, у ноћној типшни, у постељи, ја сам се — и против сваке жеље -— сетио оне сцене на морској обали и живо осетио страсне загрљаје и пољупце распламтелих и уздрхталих усница. Крв ми се узбурка. И ако сам то осећање гурао и одбацивао од себе, оно ми није избијало из главе која се маглила и несвестила. Слатко осећање близине миле девојке, која ми се одаје свом страсношћу своје прве праве љубави, са пуно дирљивог поверења а у исти мах и са неким очајањем страсти, молећи пошто пото излазак из свега тога, — све је то било парализовало мој мозак, реметило моје мерење.

Скочих са постеље, брзо се умих хладном водом, изврших рукама десетину гимнастичких покрета, седох за сто и почех пажљиво читати касационе сенатске одлуке. У почетку нисам био ништа разумевао, читао сам по десет пута једну и исту Фразу, једну и исту реч. Али мало помало па се утиша разбеснела бура, срце поче мирно ударати, те сам тако могао уклонити и књигу испред себе. На тај начин, и по тисући пут, доказивао сам себи, да човек може и сам себе савладати. Оно, право да кажем, није било баш какве нарочите потребе да мучим свој мозак... Још и пре оног малог објашњења са Нађењком ја сам скоро тачно и поуздано знао шта треба да радим. Али ја необично волим да ми је у глави све, до најмањих ситница, јасно и одређено. Не могу да трпим никакву недовршеност, те никад ништа не остављам да случај одлучи. Јасност је главна особина мојега мозга. А и сам не знам, како сам до тога дошао. Вероватно, то је због тога што сам у своме животу имао најразличнијих утисака, те сам се тако научио да живот посматрам са разних страна. А то је драгоцена особина, коју немају многи. Ја знам, истину да кажем, још само једно створење које донекле има ту особину; то је — Нађењка. Биће да смо се због и нашли тако блиско једно другом. Необично сам жалио ону своју узбуђеност на морској обали, којој сам допустио да овлада мноме. Тек ми се мозак био примирио, кад мисли опет пођоше оним истим правцем. Нерви су ми били напрегнути, осећао сам нешто слично очекивању, као да ће Нађењка сваког тренутка ући... Нађењка ми је изгледала не као какав обичан предмет мојих размишљања, већ као извор мучног