Нова искра

— 54 -

и слатког узбуђивања. Нисам је могао друкчије замислити, већ са страсно уздрхталим уснама, узбуђеним грудма и запламтелим образима. А то ме је узнемиривало и избијало из потребног мира. Тада прибегох последњем и најбољем средству. Узмем лист хартије и перо, иа одлучим да о свему пишући расуђујем. Хартија расхлађује и уразумљује човека, то сам већ запазио. Замислио сам, да Виктору пишем писмо. Пошт® је он Нађењкин старији брат, има право да зна о свима променама у својој породици (још нисам имао прилике споменути, да је Ана Гавриловна имала и сина. Он је мој друг по гимназији, а учио је медицину у Кијеву). По себи се разуме, да му ја то писмо нећу послати, али ћу о свему размислити после, када већ буде готово. Написао сам: »Драги пријатељу, Викторе Алексјејевићу! Одлучио сам се да ти поверим необично важне ствари, али те опомињем: пре тога утишај свој огњевити темпераменат. У мом ћеш понашању наћи више памети него ли племенитости." — То сам био нарочито написао, јер ми је било потребно да се ставим иа игго даљу тачку посматрања. ТТТ то се мене тиче, ја не признајем племенитост без памети. Сваки поступак постаје племенит од онога тренутка када води ка корисном резултату. Али је Виктор био племенит до изузетности. Наставио сам: »Ти већ знаш да милионар Масловити облеће око Нађењке. Јуче је приступио и самој прошевини, обећавши да ће јој оставити у наслеђе све своје имање. Ти разумеш, да та околност потпуно мења мој положај (и ако сам врло добро знао, да то Виктор не разуме). Много сам размишљао, шта да радим, и ево ово је пут којим су ишле моје мисли. У овој историји три су главна и радна лица: Нађењка, Масловити и ја с( .... Али писма не доврших. Хартија је већ дотле толико благотворно утицала на мој ум, да ми је у један мах постао јасан, као и увек. Сину као муња каква и обасја пут који ме је очекивао. У тренутку сам разумео све, имао готову одлуку и план за сутрашњи дан. Необично је пријатна сензација, осећати себе паметним човеком! Одмах легох да спавам, јер је сутра требало да устанем у шест часова. Заспао сам веома брзо: нервн су ми били потпуно умирени. IV Пробудиле су ме птице. Прозор сам нарочито оставио полуотворен, само да се не бих успавао. А спавао сам одлично, као и увек; ја скоро никада не сањам. Било је пет и по часа. Зраци сунчева рођаја играли су по јорговановим гранама, завиркујући кроз прозор и у моју собу. Врапци и ластавице као да су цвркутали више самих мојих ушију. Било је чаробно јутро. Тихо. По лишћу трепери роса; ваздух пун мајске свежине, умекшане сунчаном топлотом до саме нежности. Изиђем из собе и полако прођем по стази засутој камењем, поред прозора својих дама (крила су била потпуно затворена) и лоповски пажљиво извучем се кроз вратаица на градини. Приђем вили Масловитога и погледам у решетасте вратнице. Ту је живот већ почињао. Људи у кецељама од беле мушеме већ иду са прскалицама, вртарским ножицама и лопатама. Отворим баштенска врата и уђох. — Где је господин? упитах првога пгго ми иаиђе: Да не снава још? — У осталом, ја сам знао да Масловити рано устаје и издржава своју Дугу шетњу. Човек у кецељи осмехну се и одмахну руком. - Ала погодисте!.. Није ни легао, целе се ноћи мувао као вампир! - »Аха!« помислим у себи: »баш га сасвим дотукло! <( Примим то на знање. Рекоше ми, да је Масловити у сенастој алеји. Упутим сс да га нађем. Нисам био дошао ни до првих багремова, ка,д угледам на дваестину корака испред себе ниску п дебелу појаву Ивана Јевсјеића, како измиче испред мене. Био је у чудном оделу — у широким шароварама од некакве плавкасте свилене материје, по свој прилици веома танке, у пругастом тесном кануту и са белим Фесом на глави. Ишао је брзо и махао рукама; нема сумње да су му то доктори препоручили. Аја, напротив, нисам хитао, рачунајући да ће се окренути баш онда када ће ме срести и угледати на самом савијутку. Не хтедох му дати да ме раније иримети, како се не би могао ириправити. Ја, уопште, волим да посматрам, када се човек збуњује, када је у неприлици и не налази речи. Дошавши до савијутка, застанем. Напослетку се и он указа; али пре него што ме је могао угледати, успео сам да му за тренутак погледам у лице. Било је измучено; несумњиво је да целе ноћи није могао смислити ништа стварно. А то је повећавало моје изгледе на успех. Био је удубл>ен у посматрање своје жуте, златом опшивене домаће обуће и доиста би налетео на мене да се не уклоних у страну. Угледавпли ме, он одскочи, као да је био сагледао измилелу змију. Овај одскок поштовања достојног дебељка, у онако чудном оделу, био је у толикој мери смешан, да се доиста грохотом насмејах. — Ви? јединствено изненађен, чак и са изразом ужаса изговори Масловити. Ја се и дал>е смејем. Изненађење његово и ужас од појаве човека тако мирнога као што сам ја — беху невероватно комични. — Ви сте ме позвали... јуче, а ја, ето, дошао данас! Али се у том већ и мој домаћин прибра. Његова забуна, разуме се, била је сасвим природна. Неочекивано је налетео на човека, којега је у току целе мучне и тешке ноћи необично мрзио. Поврати се и узеде израз љубазног човека. — Но, да... да... Изволите... Ала сте ме уплашили!