Нова искра

— 55 -

— Ви сте, рекао бих, тако збуњени... Као да нисте целе ноћи спавали! — Како? Откуд знате? — Нисам ни ја спавао, јер се обојица окрећемо око једног истог сунца. Зар не, Иване Јевсјеићу ? Он прохуњка неки неодређени звук, којим је, вероватно, хтео исказати ако не какву масну псовку, а оно јамачно велико ружење. — Не замерите... ово је моје јутарње одело. Ја се, видите, изјутра занимам гимнастиком; па сам због тога и обучен као какав акробат. Видело се, да није хтео говорити о предмету који га је мучио. —■ Да, живот је необично смешна шала, рекох му озбиљним тоном: покадпгго п од најпоштованијих људи направи акробате. — А зашто Ви нисте спавали ? ирекиде ме Масловити пеочекивано и оштро. — Да чудног питања! Отима ми невесту, а хоће да мирно спавам! Масловити је то разумео као подсмех, па као да хтеде одговорити јеткошћу, али пошто не нађе ништа згодно — само срдито замумла. — Па ипак, почех ја после краћег ћутања: Ви, изгледа ми, мислите да сам Вам ја дошао на шетање ? — А зашто не ? — Не волим да шетам по туђим парковима, па чак ни по најраскошнијим. Ја им претпостављам два аршина своје собе. Дошао сам Вам послом и потребно је да будемо сами. Тешко је рећи, шта је после ових речи помислио Масловити. Људи, слични њему, на крају крајева увек достижу до жељеног циља и никад не губс наду. Да ли није помислио, да ће и овде његови милиони учинити што је потребно и да ћу му за добре новце продати и своју вереницу? Нема сумње, да ме друкчнје није ни могао посматрати, већ са неким презирањем. Шта ли сам ја био у његовим очима? Најмањи пролетер, који је осуђен да цео свој живот проводи у добављању »насушног хлеба«. Јер он је, ето, рођеи као богаташ, и за целог свог века није имао прилике ни најмање осетити шта је то тегоба. Примио је три милиона од свог оца, који ихје стекао захваљујући невероватној енергији и предузимљивости у житарским пословима. Јевсјеј Масловити прост је паланчанин и цео свој век ировео је паланачки не узвисивши се изнад неизбежне празничне »кулебјаке® и —- као изразом више раскоши Флашице столскога вина за обедним столом. Из паланачке сујете размазио је свога сииа и нагонио га, против сваке жеље, да прође универзитетски курс, али умре и не остави у Ивану Јевсјеићу ни најмање преданости ма каквом послу. Иван Јевсјеић одмах уклони с очију све што га је опомињало на комерцију; знао је да има довољно новчаних прихода, па поче, у пуној пари, »огледање живота®. Тада му је било 26 година, а садајевећ превалио педесету, —■ дакле имао је довољно времена да му сви могућни »огледи«

А. МУХА: МАТИНА. обљутаве и досаде, те је сада страсно пожелео тихо породично пристаниште. Атаква жеља, када се први пут јави у педесетим годинама, постаје пеодољива. До педесетих куповао човек срећу на тржишту, богато је златом плаћајући, па му се, на послетку, мало прохтело и домаће среће. Ја не знам, да ли је та жел>а била изазвана познанством са Нађењком, или се Нађењка јавила када је он већ био за то расположен. Али знам, да се разнежио на првом састанку с њом; њене плаве очи и детињско невини израз њена лица одмах га гануше. Мора бити да су не може бол^е бити оличавали његову старачку машту. Помислих да би ми, сумње нема, скупо откупио Нађењку. Када ступисмо у високи улазак и уђосмо у предсобље, Масловити у један мах ишчезну негде. Два послужитеља потрчаше ка мени, као да се спремаху да ме ухапсе, али видећи да сам без огртача, задовољише се и примањем мог шешира. То је било широко предсобље са огромним