Нова искра

56 —

ЛусТероМ у ередини, са Нодом застрвеним ћилимима и са две Фигуре у природној величини Малорускињама, врло пажљиво израђеним, али којима овде ни по чему није било место. Доњи спрат представљао је једну претрпану галерију реткости свих уметничких грана, а које нису биле ни у каквом односу према уметности. Та је галерија била састављена потпуно хаотично; при њезину уређивању, као што се види, једини је циљ био— избегавати пошто пото уједињеност појаве за очи. Поред чудне главице италијанског сликара стајала је збирка китајског посуђа, поред којега је био необично пажљиво израђен мозајички столић, а на њему дебела књига, велика бар пола аршина, у полуиструлелом повезу, са крајевима листова, које су изгризли историјски мишеви. И тако је то редом ишло кроз шест соба. Много је занимљивих и скупоцених стварчица било у галерији Масловитога, али су све биле распоређене безоблично, без опроштаја глупо, без сваког разумевања и укуса. Прошавши галерију, попнем се на први снрат. Ту су биле собе за становање, али су и оне личиле на галерију, али на галерију мебла. Резбарски столови, украшени ормани и Фотеље тискали се једнн уз друге: било им је тесно и неугодно. Изненадило ме обил>е канделабра са утакнутим свећама и грдан број часовника што су куцкали по свима столићима и каминима, и својим разноликим куцањем правили чудан утисак. Масловити је био страстан љубитељ часовника. Доносили му их читав неброј, а он их без одбијања куповао, сматрајући да су интересантни, само ако пе личе ни иа један примерак који је он имао. Требало је да прођем и кроз једну омању собу, која је била опремл-ена многим гимнастичким справама што су висиле овде и онде. У њој се Иван Јевсјеић свесрдно старао да свој живот продужи. Али на свему скупоценом намештају био је жиг усамљености и хладноће. Мебл је тако стајао, да је скоро било немогућно служити се њим, — а по свој прилици нико га није ни употребљавао. Напослетку нађох себи једну столицу и седох на њу очекујући домаћина. Уђе и Масловити у свом јучерашњем рипсаном оделу. Већ се био прибрао од забуне и узеде израз љубазног домаћина. — Опростите, молим Вас, Андреја Николајевићу... мало сам се преобукао... Молим овамо, на балкон... Види се море! — Не треба нико да нас чује! изјавих му свечано. — А! А! У том случају, молим у мој кабинет! Уђосмо у омању собу, у чијој је средини био тежак сто за писање, са онижим и широким орманом за књиге, са простим цицаним канабетом, по свој прилици доволшо тврдим, и неколиким сламним столицама. Овде је, несумњиво, била намерно уклоњена угодност, по прописима доктора старог режима. По свему се могло приметити да се овај човек

стално боји за свој живот; он унраво и није живео, него се само чувао од смрти. А то је, мора бити, веома досадно! — Признајем, да ову посету нисам очекивао! рече Масловити када седосмо, — он у наслоњачу поред стола а ја на тврдо канабе. Учинило ми се као да би том напоменом хтео рећи, да му је моја посета непријатна. Зато му и не остадох дужан, него му одговорих: — Признајем, да ми никад није ни на ум падало, да ћу с Вама имати ма чега заједничког. У том часу, у један мах, једно дванаестак часовника изби у суседној соби шест и по часа. — Ево у чему је ствар, Иване Јевсјеићу, почех ја: Ви сте јуче просили Надежду Алексјејевну... Он се упола окрете и задобова прстима по столу. — Вама није било познато, да ме она воли, исто као и ја њу, и да се већ одавно сматрамо као вереник и вереница. Он мало обори главу и настави добовати. Сумње нема да је себи ставио за циљ сачувати олимпијско непроницљиви изглед, који ни мало није доликовао његову простом и мало изразном лицу, пљоснатој глави са широком ћелом и свој његовој краткој и дебелој појави. Помислим занимл.иво је знати, да ли ће дуго сачувати тај израз, а признаЈем да ме је то веома занимало и гонило на осмехе. Наставим: — Надежди Алексјејевној сада је двадесет и једна година, мени је двадесет и пет, а Вама, Иване Јевсјеићу, преко педесет! Ту се он мрдну и сними плећима. •— Не разумем шта ће Вам овде аритметика! рече он промуклим гласом и јако се накашља. — Већ сам приметио да га напушта олимпијски израз. — Ево зашто... Хоћу да Вас упитам: ако и Вн све то знате, са каквим сте изгледима ушли у ту ствар? Без сумње, оп би ми на то могао одговорити: »Поштовани господине, ко је Вама дао нраво да ме испитујете ? с< а одмах затим и зазвонити и наредити послузи: »Изведите овога господина!« Али он је врло добро знао, да је у мојим рукама судбина оног малог остатка његова живота, те се уздржа. Толико је силно поцрвенео, да је, раставивши се с олимпијским изразом, устао и пришао прозору. — Изглед? То би доиста било питање, када бисте имали право на њега. Ја волим Надежду Алексјејевну, рече он, не гледајући у мене, већ у прозор. Ја се само осмехнух. Мислио је, нема сумње, да сам врло наиван. Био сам дужан да га разуверим. — Тај Вам је изглед таман довољан да сиђете с ума! рекох ја, али без икакве јеткости, чувајући простоту и мирноћу тона. — Не — наставих ја: водићемо рачуна, да је ова моја данашња посета — прва и последња;