Нова искра

— 57 —

да другог разговора нећемо имати и да се морам вратити кући, док моје даме још спавају, пошто оне не треба да знају о мојој посети. Зато ћемо говорити отворено пјасно. Тај изгдед није оправдан. Вашајељубав непогодна да разбукти огањ у Нађењкину срцу. То за Вас није ништа увредљиво, јер свако доба старости има својих лепота. Али у Вас има један други, огроман изглед на успех... Он ми се брзо окрете, а сва му појава исказиваше нестрпљив-о питање. »Који? Који?« питале су његове ситне очи, које су се одмарале између два ужирена образа. — Ваше богаство! одговорих му на то ћутљиво питање. Он плану, видело се да је био и увређен. — Дакле Ви мислите, да је Надежду Алексјејевну могуће купити? изговори он тоном племенитог негодовања. О, та он је идеалист! А ја то нисам ни по чему замишљао. — Да, могућно је. Од мене! рекох му промишљено оштро и одсечно, да бих и опет уживао у еФекту. Требало је само видети онај необично презриви израз, у који пређе лице Ивана Јевсјеића. Брзо ми се окрете целим телом, немарно седе на ивицу мраморног потпрозорника, гурну руке у џенове од панталона, па, подигнувши главу, поче ме посматрати од главе до нете, али тако као да сам својим присуством оскврнио његов кабинет. — А колико тражите ? добаци ми затим неком одвратном немарношћу самоувереног скитнице, који тражи рачун у ресторану. Не би било лепо да сам се због тога љутио, јер ја сам га сам дотле довео. Догод ме је сматрао за свог јаког супарника, њега су мучили општи л^удски осећаји; али када је видео, да и ове ствари зависе од дебљипе његова новчаника, он ме одмах иоче презирати, а на то је тада имао и права. Хтео сам га и мало дуже подржати у том расположењу. — 0, врло много ! — рекох му. — В, па добро — ценкајмо се! процеди он кроза зубе, чувајући свој малопређашњи израз. — А, не — опростите, код мене нема ценкања... Желите лп знати? — Изволите! У том тренутку нарочито сам га посматрао. Нашао сам да је у улози човека који презире цео свет — скоро величанствен. Кад год подигне главу, кад год му очи исказују поуздање у своје богаство — не изгледа баш тако дебео: то му подигне раст, па га чак и подмлађује. Приметио сам, да увереност у своју моћ пролепшава човека. Штета само, што ће Нађењка тешко кад имати прилике да га таквог види, јер ће он пред њом увек бити само роб. •— Изволите, изволите! ионови он, сумњајући, вероватно, да се ја устежем, и желећи да ме охрабри.

— Ако се не варам, Ви имате свега три милиона? — упитам га. Он подиже обрве са изразом лаког изненађења. Нема сумње, мислио је да ће се понизити ако би се, колико би то требало, зачудио мојој дрскости. — Можете рачунати до три! процеди он кроза зубе, а ја, не знам зашто, помислих да му сад још само не достаје цигара. Тада и ја устанем. Не знам због чега, али у тренутку осетим силну узбуђеност. Вероватно због тога, што је било потребно да без оклевања саопштим своју одлуку. Нађењка ми је била необично драга, и такву жену никад више нећу наћи у животу. Та два три тренутка била су за мене унутарње опраштање са оним маштањем, чије сам остварење пажљиво и разумно припремао у току шест месеца. Мењао сам најглавнију линију у плану свога живота, ■— а то је необично значајно. Осим тога, осећао сам даје већ време показати томе господину, скинути га са висине уображене величине, која, у самој ствари, није потицала од њега већ од његова новчаника, и нагонити га да одмах осети, како је он преда мном обично ништавило. Испрсим се и, вероватно, узмем и сам израз презирања, презирања пролетера који осећа узрок поноса не у своме џепу, већ у својим грудима. — Ево мојих погодаба! рекох прилично гласно према свом обичном изговору, и запазих да је по лицу Масловитога пролетела сенка колебања. Он као да је наслућивао свој пораз. Прво, ја нисам уверен у Ваш дуги век, господине Масловити. Опростите ми, ја Вам желим још много година, али ме Ваш целокупни изглед упућује на сумњање. Затим — ја нисам дужан веровати ни у трајност Ваше одлуке и дуговечност ваших осећаја. Цео Ваш живот богатога човека био је само ћудљивост. Ви можете променити своје симпатије, после годину дана заволети своје рођаке и предати им све у наслеђе, а Надежду Алексјејевну оставити са којом тричавом стотином тисућа. Хтеде ме прекинути, али му ја не дадох. Ударац је био на мојој страни, те наставих. — Ја сам човек непосредних и одређених израза. Ја Вам искрено кажем, да богаство сматрам за највеће земаљско благо, јер се њиме лако достижу сва остала блага. Ако Вам ја уступам Надежду Алексјејевну, то је само због тога што је необично волим. Шелео бих да буде богата, и уверен сам да ће је то више усрећити него ли моја љубав. Ево мојих иогодаба: будите господар својих милиона до последњег часа. А после тога, ја мислим, Вама ће бити сасвим свеједно, у чије ће руке доћи. Због тога ћете још сада пренети све своје имање на име Надежде Алексјејевне, са напоменом да ће га добити тек после Ваше смрти. То ћете још данас учинити, разумете ли? — још данас! Ја ћу одмах после тога отићи и