Нова искра

Ви ћете постати њезин муж. То су моје иогодбе, господине Масловити. Алн Масловитога више није било. Преда мном је стајао са свим утучеп човек, у толикој мери утучен, да више није могао ни исказати колико је изненађен мојом племенитошћу. Сад му више није била потребна цигара. Па ипак, видео сам да би ме од свег срца примио у свој загрљај. Признајем, да ми то није изгледало ни мало пријатно. Јер тај је човек у самој ствари био мој непријатељ, пошто је имао огромно богаство које ме нагони да се одречем љубљеног бића. — И Ви... Ви... зар сам смео помислити! узвикну он, збуњен до ганутости, приђе ми и поче силно стезати руку. — То није ништа, — рекох ја: слободно је мислити штогод ко хоће. Због тога нећу бити гори. — Андреја Николајићу! Ви сте најплеменитији човек!.. Нећу заборавити, нећу заборавити целог свог живота. То је таква жртва, незапамћена жртва!.. Допустите ми да Вас загрлим!.. Најбољи је начин да ганеш богатог човека: не тражити никакве награде. Нисам се противио загрљају, и ако је то, иризнајем, било веома глупо. Пошто је већ било седам и четврт, било је потребно да пдем. Почех се поздрављати. — Па како све то да удесимо? Потребне су погодбе! рече Масловити. — Како ја мнслим, ово је најбољи начин. Пошто се то ради за сваки случај, даме не треба о томе ништа да знају... — Како је све предвидео! Дивно! Каква глава! Он је тако мало предвиђао у свом животу, да му је моја проницљивост изгледала права генијалност. Ја наставим журним пословним тоном: — Свршите акт код нотара Балуцког, у Црквеној улици. У исти мах дајте му пуномоћ-

ство да ми акт покаже и да ми преда копију. Ви ћете разумети, да ме то мора интересовати. —- Дабоме! Дабоме! Одлично! Даме неће знати. А и заигго би? Све се то већ разуме, а и без тога, верујте ми, ја ћу све њима оставити, све! Ах, не можете замислити, колико сам ја... просто : обожавам Надежду Алексјејевну !.. И он опет узе да ми гаиутљиво стегне руку. —■ Најплеменитији... Ви сте најплеменитији човек! клицао је он, готов да заплаче од разнежености. До ђавола! А како и да ми не захваљује, кад је из руке у руку примио такву драгоценост као што је Надежда Алексјејевна. Алијасам збиља и поступио ђаволски племенито. Могао бих га за свој рачун одерати, колико ми срце хоће. Враћајући се кући, био сам необично задовољан собом, био сам одушевљен са свога држања. Прнзнајем, да сам био у толикој мери занесен питањем о новцу, да нисам ни мислио на губитак драгог створења. Али ме је највише одушевљавало, што сам тако одлучно, доследно и непоколебно извео свој план. Када ме је после пола часа упитала Ана Гавриловна, наливајући ми чаја, да ли сам добро спавао на новом месту, одговорио сам јој, задовољно тарући руке: — Одлично, сјајно, величанствено! У том тренутку једино сам и са жаљењем помислио, да ћу бити без чаја, какав, ио свој прилици, нико и нигде на свету не уме боље да спреми. Доиста сам поступио ђаволски племенито! Нађењкаје, преко обичаја, спавала тога дана скоро до подне. Не верујем да је баш најбол^е спавала! (Наставиће се)