Нова искра

— 59 —

ЛИСТИЋИ

(ПЕСМЕ У ПРОЗИ, ПРИЧИЦЕ, ИМПРЕСИЈЕ)

СЕРЕНАДА Чудно утиче на мене једна старинска песма. Она се певала у мојој паланци кад сам био дете. Она прича чежњу двоје драгих. То је туга из младости, туга на младост. Она је нежна и лепа. Она је млаз живота минулог, одјек младости, израз душе паланке моје. Њене речи шуме као лишће, жуборе као поток, звоне као име моје драге. Њена арија јеца дирљиво, јер личи на плачан глас из даљине, на крик, на врисак из ноћи. Кад год ми на ум падне, узнемири ми душу. Сетним звуцима својим додирне ме и обавије. Срце почне да шуми. Подам јој се и утонем у снове. Диже се нежан вео. Пред очи моје јавља се тихо мала паланка, у сенци липа, у бескрајној тишини, иод плавим небом. У њој сам провео пролеће живота. Све је срећно, мирно и мило тамо, у мојој паланци и у моме детињству. Ни једне пеге и ни једне сенке тамне на оним данима, на оиом небу, на оном животу. Ја волим ту песму из свога детињства. Још као детету она је у душу моју усадила чежњу. А та се чежња данас претворила у љубав. Чекај ме, драга, доћи ћу. Заталасаћу овом иесмом једну ноћ под твојим прозором. То ће бити најлепша серенада. П. Д. Мили-ћеви-ћ.

ДУ Ш А У Граду Живота часови, тренуци и јата снова били су једини становници. Једном Душа, млада и дивна као ружин пупољак, дође у овај град и пође по њему, остављајући у траговима својим изразе утисака својих. На плећима њеним није било никаквог терета, па су зато и трагови били једва приметни, али ипак врло читки. Јасни и светли говорили су о срећи. Дан је био ведар, а сунце љубави топло је сијало са неба младости. Дах ваздуха разносио је

мирис цвећа. Над вртовима, поред којих је Душа пролазила, кружила су јата заношљивих снова, као лаке птице свиленога перја и златних боја. Сви часови и сви тренуци вазда су и непрестано ведри и насмејани. На њима су одеће од ткива ружичастог као пролеће, љубичастог као сан љубави и лазурног као осмех неба-. И сви се утркују да Душу што бол^е дочекају и пресретну, сви је окружују, на рукама носе и певају химне у славу њезину. Душа је осипала пољупцима и једне и друге, а они јој стоструко враћали. Тако је тај живот кроз многе векове трајао, док једном црни облак туге није просуо кишу бола и помрчао ведро небо. И тренуци, и часови, и снови разбегоше се куд који, као јата преплашених птица, а Душа остаде сама у суморној и неосветл>еној улици, отерећена и малаксала од бола што је падао из облака туге. Из сваке кишне капљице, што је на земљу пала, постадоше бића, која у трен нарастоше и сама себе крстише именом људи. И почеше гмизати око Душе, одвратни, гадни и дивље пакосни, да је јадна Душа нремирала и ледила се. Отимала се јадница и браиила од њих, једва одмичући тромо и снуждено. Покуша да уђе у стапове часова, тренутака и снова, али у њима беху већ људи, који је одбнјаху од својих нових станишта, јер им руке беху крваве од злочина што их извршише над часовима, тренуцима и сновима. А и сама Душа бежала је од њих, јер се плашила њихових црних лица и зверских погледа. Бежала је отерећена болом, па још и сада бежи. Куда, камо? Ко би то знао, али је једно несумњиво: бежи од људи, од душмана својих. * * * На улице живота спуштен је вео мрака. Само понека светиљка нада, на узвишењима идеја, светлуца из даљине и мами Душу све даље... даље... далеко тамо иза града — у гробље. А над њеном обореном главом музика ветра савија и плете, од црног цвећа уздаха и туге, погребни венац гробљанских елегија. М. Маринкови-ћ.