Нова искра

— 60 —

ПОЛОНИУМ И САВРЕМЕНА ТЕОРИЈА О ТВОРБИ МАТЕРИЈЕ — ж. данић асистент у лабораторији госпо-ђе Кири

У последње време наука се обогатила веома значајним проналаском Марије Складовске Кири, редовнога проФесора у Париском университету. Проучавајући особине још раније пронађеног иолониума, госпођа Кири открила је читав низ појава, које објашњавају основе савремене теорије о творби материје. Још 1898. године занимала се г-ђа Кири о проучавању групе хемијских елемената, врло сличних урану. Још пре тога Бекерел је утврдио, да ова тела имају извесну особину да утичу на фотографске плоче и кроз читав низ црне и непробојне хартије. Проучавајући тепојаве, г-ђа Кири, у сарадњи свога мужа, пронашла је два нователа: радиум и полониум. Убрзо затим и успела је да радиум добије као чисто и одређено хемијско једињење. После читавог нпза хемијских експеримената са једном уранском рудом, успела је г-ђа Кири да добије неколико дециграма хлорног радиума. Огледи за добијање полониума као ма какве чисте соли и у мерљивој количини нису у почетку довели ни до каквих позитивних резултата, јер је то тело било пронађено захваљујући једино његовим радиоактивним особинама, о којима ћемо доцније још говорити. Оба ова новопронађена тела утичу на фотограФску плочу много јаче од урана. Ако такву плочу заклонимо од светлости црном хартијом, па је тако изложимо овим телима, већ после неколико тренутака показаће се на њој светлосни утицаји, докле би за ураново зрачење требало бар неколико дана. Убрзо после овога иронађоше се и друге, врло значајне особине ових тела, због чега их г-ђа Кири и назва радиоактивним. Чисте соли радиумове, или како их обичније зову, концентрована радиумова једињењ а имају силну особину самосветлости, која је и г-ђу Кири необично изненадила када је једном, ушавши

ноћу и без светиљке у своју лабораторију, впдела како се стаклене епрувете, са тим телима, преливају љубичастом светлошћу, веома сличном сјају свитаца. Светлости је било у толикој мери довољно, да је могла разликовати предмете око себе и тачно видети време на свом малом џепном часовнику. Тако је била пронађена особина самосветлости радиумових соли. Г. и г-ђа Кири утврдише, пре свега, да су радиоактивна тела увек топлија од ваздуха око себе, разуме се у нормалним приликама т. ј. да су ова тела нека врста вечитих извора топлоте. Затим пронађоше, да свако тело, напуњено позитивним или негативним електрицитетом, губи сву ту количину када се стави чак и на неколико десетина сантиметара далеко од радиума или полониума. Том се приликом утврдило, да полониум има те моћи више од радиума. Радиум је показао још једну веома занимлшву особину. Ако се стави у какав суд чиста радиумова со, опазиће се одмах, после неколико тренутака — да сви предмети око ње постају радиоактивни. Јер и они, исто као и радиум, добију за неко време особину да утичу на фотограФску плочу, испражњују електрицитет и т. д., док у исти мах радиумова сб, која је изазвала ту чудну појаву, апсолутно ништа није изгубила ни у тежини ни у сили и степену својих радиоактивних особина. Ова се појава назива еманација. Ако се радиум чува у врло пажљиво затвореним судовима, не може се констатовати никаква његова еманација, и тада показује једино своје радиоактивне особине. То су, V општим цртама, биле појаве, пред којима се, пре десетак година, нађоше Физичари. Из овог низа новопронађених појава нолако се створило ново учење о радиоактивности, нова област знања, којој се данас посвећују скоро сви учени светски Физичари, а која нам допушта да све ближе и ближе ирилазимо познавању закона о унутрашњој творби материје. Још у прастарим временима било је љу г ди који су мислили да је свако тело састављено од веома ситних делића који се људским оком не могу сагледати. Али су та мишљења била само теоријска, само хипотезе, а понекад ништа друго већ плод песничке уобразиље, па то и остадоше скоро све до XVII века, када то питање поново покрену Барторел. До степена научне теорије подигоше га, тек у прошлом столећу, највећи Физичари тога вре-