Нова искра

— 149 —

АНОНИМ: СА ШЕТЊЕ ПО ТРГУ СВ. МАРКА У ВЕНЕЦИЈИ.

ЗДРАВИ ПОЈМОВИ

IX

— РОМАН И. Н. ПОТАПЕНКО (НАСТАВАК)

ко једанаест часова сутрадан пењао сам се с Олгом по степеницама, у стан Кремчатова. Закуцасмо, али нам не допустише да одмах уђемо. Врата се одшкрииуше и помоли се у оштрим контурама глава мога пријател>а. Чим нас угледа, глава се одмах повуче унутра, пзразивши изненађење. — Ви ?! Видећи да смо то доиста ми, Кремчатов нас пусти. На столу је био већ угашени самовар н прљаво посуђе. У наслоњачи нрсд столом седела је нека омалена дама, доста снажне грађе, врло младачког лица, лепушкастог али не и изразног. Видео сам је први пут и досетио се, да ће то јамачно бити његова вереница, коју он ником не ноказује, а коју су већ многи почели сматрати за какву личност из бајке.

— Олга Михаиловна? Чему да захвалпм? узвикну он и одмах је познаде са дамом, назвавши је, ни мало свсчано, Марија Ннколајевна Крјучкова. Затим прпведе и мене и предсгавн је, додавши: — Марија Николајевна ■— моја вереница! Поклоних се и рекох шаљивим тоном: — Нисам имао част видети Вас, али знам да сте великога карактера. — А откуд ви то знате ? уппта она дубоким грудним гласом и тако јасним да је изгледало као да се нал>утила. — Али, молим Вас, ја већ годину дана слушам да сте Ви верепица. мога пријатеља, и имате толико карактера да ево још ни до данас писте постали његова жена!.. Разумела ме некако једнострано, збунила се и поцрвенела. Кремчатов направи строго и суво лице. Нема сумње, сматрао је моју примедбу за нескромну у присуству своје невине веренице.