Нова искра

— 171 —

СРПСКИ УНИВЕРЗИТЕТ

нас, колико нас год има и каквих нар год има, ојача она снага потребна да бисмо живот живели, и ојача вера у узвишеност нознва нашег и победу истине над лажју, добра над злим, племенитости над ниским страстима. Ко год пође ка уметничком пољу ненаоружан најдубљим уверењем у истинитост таквога тврђења, тај се унанред обележио као неозбиљан и неспреман, обележио се као човек који, ировлачећи штап тамо амо кроз воду, веру,е, да и на тачин нешто ствара. Правој је Уметиости једини циљ да унесе мало више светлости у онај шнроки свет појава, које — иепрестано као кроз маглу назиремо, које пам се уираво свакодневно намећу услед неких тајних инклинација душа наших и кад, на пример, гледамо њих двоје младих пред олтаром, и кад год гледамо болесно или старо створење од којега можда није далско суђени час; и кад гледамо да се неко, принуђен на то животним приликама својим, прашта од својих рођеиих и својих пријател^а и завичаја свог, да им се, можда, више никад не врати; и кад занањени станемо пред појавом младости и дарова њених, који и без круне увенчавају главу каквога младића или девојке ; и кад поражени посматрамо шта је каква бура учинила од оних до малочас питомих поља и градова и јадних људи што су на жртву пали,

а који су још до мало пре били пуни живота и наде и ирикупљали потребну снагу да стварају многе своје остварљиве снове. Једпом речи : правој је уметности крајњи циљ да све разне маниФестације душе човекове, да све човсково осећаје, мисли, страсти, жеље и чежње проу 1 гва, тражећи им тајно порекло и објашњавајуни их тако, да се у многих, ако је могуће и у свих људи, замућени погледи на свет и живот избистре, а нејасне мисли и чувства осветле светлошћу истине. Циљ јој је, да вечно узбудљивој души и мисли човековој пружи што више потребних средстава да у што мање времена, и са што мање труда и муке, решава загонетке које им живот тако често ставља. Зато се и могло рећи: да је поезија у исто време и једна солидна наука, која се диже на појавама вечним. А само пред таквим појавама душа је човекова у стању и да се диже, и да се снажи, и да развија све велике подобности своје. И сваки данашњи најобичнији догађај, уметник ће представити тако, да у посматрању, односно читаоцу или слушаоцу задрхти око што је најсуптилније и најсавршеније у души и свем бићу његову, и кроз ту најобичнију слику и представу назираће он човека са свим оним што га кроз вечност као човека обележава, и што непрестано, као нерешена загонетка, стоји пред