Нова искра

— 172 —

нама, И само тамо где тога има, где нам неко дело н то пружи, има у истини уметничкога дела, а где тога нема —■ нема ни уметника ни уметничкога дела. Шта ће, на пример, нама пружити неко дело, које није у стању да нас ма и најмање крене из наше обичне, свакидашње душевне диспозиције и са нашег обичног духовног ннвоа, и ггосле којега нећемо видети ама баш ничега новог ни на свом физичком , ни на свом духовном свакидашњем хоризонту ? Како ми верујемо, како ми на улогу уметности гледамо, ми држимо да би и наши тако звани књижевни оцењивачи требало пре свију других то питање себи да поставе кад год приђу неком делу да нам кажу шта опп о њему мисле. Једино умстничко дело на које не може да се примени онај горе наведени општи захтев, то јсст од којег се не може тражити да пред нама оствара нове хоризонте, и даје нам духу полета и моћи, — то је портрет и у опште лик, и то лик савременика, и то само још за живота савременикова. Али кад и тога савременпка понесе смрт, и нарочито, кад већ и преко успомене на њега време прође, онда одмах и портрет и салнк његов добпју нечега опште људског, увеличанога смрћу, пре чим и машта п душа наша са савременога и земнога пута, пођу п^тем вечности, и вечно немих хладних и непроменљивих закона природних. А тај је пуг једап од најбољих васпитних путева, то је управо пут ка духовпом усавршавању. * Кад се зна, како су и колико су још наше шире класе неваспитане; кад се зна да смо ми у Европи најнеписменији народ; кад се зна колико су мало спремне и напте, тако зване, випте класе у разумевању уметничких продуката, и колико још мало воље и наклоности имају да буду упућене и у томе правцу; кад се нарочито зна како се код нас још управо ни појма нема о оном правом богаству сваке куће, о кућевној библиотеци пробраних дела, која, као највеће благо сваке куће, има да се иреноси с нараштаја на нараштај; и да од сваке хиљаде србијанских домова тек ако један има и какву поличницу с књигама, и то, ко зна, с каквим књигама кад се све то зна, онда се тек може замислити : шта би нашем друштву вредео један високообразован, душеван, спреман и непристрастан оцењивач књижевних и у опште уметничких дела. Што су у своје време несумњиво били Доситеј и Вук, то би данас био тај. Слабомоћни, а већина од рбих и под утицајем болесне средине и друштва, — ни један од наших тако званих књижевних оцењивача није био у стању да створи себи какве више душевне и социјалне концепције, које би му биле једини вођ у раду, раду који треба да је од опште користи. Место да у књижевних радника, на првом месту, васпитавају душу тако, да иХ оспособљавају за све суптилније разумевање вечних ле-

пота које нас прате на путу кроз живот, они су, на пример, по неким јадницима пљескали и онда, кад су нам писали и песме и приче о нашим одвратним политичким приликама и моментима, немајући ни појма да су такви састави и њима слични, пред погледом уметности, исто то и лепцедерски коњи и девојке према Фидијасовим и Праксителовим коњима и девојачким фигурама. Они су пљескали и ономе пгго је сву мудрост и карактер и душу читавога једнога дела нашега народа, н то мучки заробљена народа, представио јадним подлацем, једним гејачким шеретом. А међутим, тај народ гинуо је у одбрану својих народних светиња и традиција као ни један други, а душевним и моралним својим особинама виши је ма од ког другог народа на кугли земљиној. Скоро сви они писали су похвалнице п оним дегенерисаним типовима, који су, по примеру оних Фамозних <1оситеп18 ћитагпз износили нред нас и чисто порнограФске слике, или нас, у својој чедности , стављали нред некакво ретко платно, да те слике гледамо. Кад данас сваки добар Србин, кад данас свако топло патриотско срце српско са болом гледа на свакодневне несреће по читавом нлемену нашем, по свима земљама где јадан Србин, живи, — онда су на првом месту уметници позвани да делима и радом својим покажу шта нам треба чинити, па да све мирннје душе бацамо поглед на народну будућност нашу. Онн су позвани да, посматрајући живот с једне више тачке, упућују кораке наше путем разумевања. Свакидашњи живот, са својим бригама и потребама, сузио је и свео највећем делу људи и душевни и умни хоризонат у најуже грацице. Пружити средстава и тим многим људима да жнвећи и даље у обичним нриликама својим, шире своје духовне хоризонте; да и обичним моментима свакога свог дана, и обичним предметима почну проналазити нове изгледе, нове особине и почну се занимати њима, а што дотле нису радили, —• ето то треба да је смер сваког уметничког делања. Ко, на пример, од већине људи има обичај да застане, да уредсреди мисли и пажњу своју пред оним светом мисли и представа, што се јави и на саме тако просте, тако обичне речи: отац, иокојиа мајка, брат, сестра, дете, чежња, младост, старост, здравље, болест, смрт, које међутим свако дневно спомињемо ? А и са само то неколико наведених још и нојмова што оне представљају, не обележава ли се зар сав и духовнн и физички живот наш ? ! Ми смо се родили да умремо. Мисмо се из једне вечне тајне појавили иа овај свет, да нас после извесног времена нестаие у другој, онет вечној тајни. Нешто по навици, лености и слабости духа, нешто по вековима дегенерисаним појавама, највећи део људи, све, и душевне и умне подобности своје подчини инстинкту за одржање, инстинкту за којнм слепимице јуре и сви остали