Нова искра

189;'—

Јодиа нрмповетка и:ј Власотинца казује да су Цигани на овај начин постали нлашљиви: Договоре се Цигаии да ухвате ђавола. Тога ради састану се неколицина, па и ако су били црни, још се више нагараве да су изгледали као ђаволи. За тим узму један гоч (бубањ) па дођу пспод воденице где излазе ђаволи. Ту се договоре да један одњих лупа у гоч, остали да пграју, па чим ђаво дође на игру да му један украде капу и да побегне. 0 Гочобија почне лупати у гоч, а Ци гани почну играти. Син ђаволског цара бешо изашао у шетњу, па гад чу гоч и виде да Цигаии пграју он помисли, да то ђаволи играју, те замоли оца да га иусти да мало поигра. Отац га не нусти, али он отидне сам. Али чим се ухвати да игра међу Циганима, један му Циганин зграби капу и побегне воденичару. Воденичар му за капу даде коња, а капу метне под доњи воденични камен, те је ђаво морао остати да служи у воденичара. Воденичар га је терао да иде у дрва али по мало да товари иа кола. Ђаво отидне у шуму, па натовари мало дрва и позове све ђаволе да се возе на колима. Ђаволи се попну на кола, те је воловима било тако тешко да су били мртви уморни. Кад воденичар виде тако уморне волове рекне му да још мање дрва товари. Ђаво је још мање товарио, али су се ђаволи пели у кола, и воловима је опет било врло тешко. Тада воденичар рекне ђаволу да више товари. Ђаво натовари толико много дрва да волови иису могли кренути. Тада позове он све своје другове ђаволе, те су кола гурали и воловп дођу одморни кући. Видећи то воденичар рече да увек по толико товари. — После неког времена ожени се воденичар. На дан свадбе замоли га слуга да му да кану, да се и он мало провесели, а ако се боји да ће побећи нека сва врата добро затвори, а кључеве нека метне испод воденичног камена. Воденичар пристане, затвори сва врата и да му капу. Ђаво почне играти, па од једном јурне кроз оџак и побегне својој кући. Цигане пак што су му капу украли све помори. Од тога доба су Цигани у свему плашљиви, јер се боје да ђаво и даље не тера освету. Друга једна народна приповетка казује циганску досетљивост: Сахрањивали хришћани мртваца, па после сахране поставе поред гроба

9 И међу Србима и међу Циганима ое в.ерује да је ова ђаводова снага у капи, и да ое без ље не оме враћати кући.

соФру да једу за душу покојникову. Прође поред гробља гладни Циганин пауиита: хоће ли дати и њему да једе мало мртвоме за душу. Даћемо ти, одговоре они, али ио нашем обичају мора сваки ко на гробу једе очнтати умрломе за душу по једну молитву. Циганин, и ако иије знао никакве молитве, пристане, отидне на гроб и рекне : 0 мртви, пити сте ви ради ту лежати, нити сам ја рад над вама се драти, али нема ничега. џабе. Циганску равнодушност казује ова прича. Некаквоме Циганину јаве да му се отац удавио у реци. — А је ли могао заћи реку, а да је ие гази упита Циганин? — Могао је, одговорише му, али би му тада ваљало дуго путовати. А је лп могао за годину обићи? — Могао је. — Онда није ни штета што се удавио, кад је тако журио. Боље би било да је ишао полако па би стигао, но овако што је журио па се удавио. Друга једна прича такође ка.зује немарност циганску: Купио Циганин овцу да од ње запати стадо, па је везао у ковачници за наковањ, принео јој сламну прскалицу за храну, а за пиће јој оставио ону барицу из које прска воде у ватру, и отишао у каФану. Кад после неколико дана дође у ковачницу нађе овцу мртву. Видећи то рекне: Где је тор, ту је мор! Како Циганин уме да нагрди, кад се према њему зло поступа, а како да похвали добро опхођење, казује ова прича, коју сам забележио у Алексинцу: Ишао владика по својој епархији па сретне Циганина и рекне му: Помози Бог гаде! — Бог ти помогао смраде, одговори Циганин. — После неког врсмена врати се владика п сретне истог Циганина па му рекне: Помозп Бог мајсторе! — Бог ти помогао иресвјатаја владичице , одговори Циганин 10 .

10 Сем овога има у Срба још врдо много народних приповедака које ое одноое на Цигане. У овима се изноои или њихово дукавство, и.ш досетљивост, иди деност иди веседост и безбрижност иди им се истиче друга каква оообина. Примера ради наводим из Сриских народних ирииоведака које је скуиио Вук С. Караџић оне под бр. 1 4., 34., 36. и 41. шаљивих прича; Сриских нар. ирииоведака Вука Врчевића оне под бр. 78., 79., 80., 81., 82., 83., 84., 85., 86., 87., 88., 89., 90., 91., 106., 107,, 192., 200., 214., 229., 276., 286., 304., 307., које се све на Цигане односе; даље из Сриских народних умотворина из разних српс.ких крајева окупио Никода С. Кукић (Загреб 18 98.) на стр. 8 5.; за тим из ототине шаљивих прича из српског народног живота у Херцег Босни окугшо Лука Грђић Бједокооић (Моотар 1902.) на стр. 3 1., 65., 74., 77., 9 1., 97., 99. итд. итд. Н. Н.