Нове борбе : роман из Истре

182 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

су управљени наши погледи, наше мисли, сви наши душевни и тјелесни напори. А то се у нас не чини.

— И томе је кривац мој отац

— Нехотични кривац, Олга. Кад је оно сломио непријатеља, држао је, да је тим докрајчио не само своју мисију, већ и закључио дјело нашега народнога покрета. Отуда нехај и оно млатавило, у коме се полако изједамо и трошимо. Тужна је ова сусталост, што нам притиска очи и душу, смртоносан је мрак, који нам и опет пријети... И ево још час, и ми ћемо бити предани на милост и немилост ономе, који је већ ту... који још једино вреба на праву згоду... Олга, — болно ће младић, — знаш ли, шта хоће од нас да учине2 Црно робље, бесвјесну војску, која би имала да чува расклиману столицу римских бискупа каошто је већ било у прошлости и...

Ту му се глас прекиде и прели у нешто туробно и мукло. У то доприје до њих подгругљиво Баришино бугарење: „Помилуј ме Боже!“

Она нагну ухо, па запита:

— Какво је ово пјевање 2

Петар не одговори. Међутим оно се бугарење све већма приближавало, а примицали су се и Содићеви људи, њихов смијех, њихове шале, из којих је дјевојка убрзо разабрала све.

— Ово се они ругају... рече с трепетом у гласу.

Подиже очи к прозорима, заокружи погледом уоколо, и у глави јој би одједном хладно. Као за ругло свјетлуцала се гдје-гдје по која блиједа свјећица, док су на другој страни цијели низови кућа били обавијени суморном тмушом. А повици сеи уједљиве досјетке крижали у ноћи и одјекивали грохотом и грајом.

— Зашто овог — задрхта она.

А како је он ћутао, побуни се у њој душа, те ће сва узрујана:

— Ја видим... Сви сте се сложили против њега... "И оптужујете га, али заман. Има нешто, што ће до вијека свједочити за њ, његов живот...

Она стаде, окрену се нагло и зовну: