Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 183

— Марија!

А окрену се и они проговори љупко, али и мирно;

— Његов је живот минуо, а наш се истом рађа. Будућност нас брине, Олга! |

— Ево нас! — јави се Марија изблиза.

— Отац је сам... Пођимо...

Оца је нашла у гостињској, у наслоњачу, Главу, спустио на страну а и руке му као обамрле пале. Сав скутрен и завучен у себе, једва је замијетио њезине кораке. С трудом подиже главу, блиједу и клонулу, па се опет закопа у мисли.

— је ли већ уљегао Балдог — биле су прве Маријине ријечи.

При помену тога имена он сав устрепта, полуугасле му се оче заискре наглим, оштрим погледом и неко чудно руменило проби му упале образе. Не добивши одговора, Марија се с дјететом помало удаљи па, обазријевши се још једном на старца, слеже раменима и замаче у покрајну одају.

Старац неко вријеме гледаше за њом, а потом узе да прислушкује гласове, што допираху извана. У једаред се јави гласом, који као да је долазио из неке дубоке пећине:

— Чујеш ли, Олга, како се ругају“,..

Тражила је ријеч утјехе, али је није нашла. Лагано се спусти до њега на кољена, ови му руку око врата, загрли га и топло, пољуби. Час су остали тако без ријечи, без даха. Потом провали јецање, навалише сузе, уздаси, ријеч по ријеч све једна милија, врућа од друге.

Само она најтежа остала је негдје као угушена у грлу...

ХХ.

На „капеланији“ нема ни трага свјетлости; све је у њој тамно. Но у велике би се варао, ко би помислио, да у кући нема никога живога. Има: ено иза оног отвореног прозора шчучуњио се на ониском шкању капелан и све прислушкује и све се напреже, да му не би која измакла. Лица му није "видјети у