Нове борбе : роман из Истре

134 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

мраку, али нагли пламичци, што му из часа у час просијевају из очију, одају јасно, да се у његовој нутрини нешто живо премеће.

Ужива. Већ види, како Његов час долази, како се његово царство примиче. Још једна етапа, сасвим прелазна, и његова ће моћ синути онаква, каошто је он већ одавно себи замишља. Све од дана, кад му се објавила међу хладним семинарским зидинама.. Натјеран малодушношћу у сјемениште, у прво вријеме није никако могао да се снађе, долазиле му грубе мисли, мучило га неспокојство и грижња за покопаним животом. Било је часова, кад би био најволио сврћи са себе ону црну хаљу и утећи у свијет, па било куд. Међутим од те га намисли одврати поближе познанство с неким Словенцем, клериком у трећој години, Танак, сух и угласт био је тај клерик: чинило се од једне је кости саздан. Још му је тврђи био изражај лица: нешто неумољиво и мрко лежало на њему и застирало му очи, у којима су буктали пламови... На први поглед човјек немио, а чинило се и неприступачан. У сјеменишту није имао пријатеља: држао се по страни, понајвише је сам шетао по башти оком упиљеним у даљину. Знало се, да је био питомац Језуита, па се на то и одбијала она његова суморност и тврдоћа. Будући капелан није се могао отети дојму, што га је млади „језуит“ — како су га у сјеменишту сви звали — будио у њему. Да није можда и он незадовољан са својом судбиномг — нападне га једном згодом мисао, и обузет неким неодређеним саучешћем, одлучи да му се приближи. Био сјајан дан, прољетни, сама раскош. Сунце се већ смирује, планина се под њим сва топи у злату, да га што свечаније дочека. Срели се негдје на крају врта, на осами, далеко од вреве доконих клерика. Над главама им живо шумориле крошње дрвећа, и капелан, сједећи сада у мраку своје „капеланије“, сјети се, како му се причинило, да оно струје сокови, што их околна стабла тјерају из својих корјенова. А и пријеко, изван зидина сјеменишних, бризгало је све од снаге и бујне распојасане младости, јер се све уоколо