Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 185

орило од урнебеса једре и обијесне помаме, тако да му се некако сам од себе отео уздах:

— Лијеп је свијет и... живот...

„Језуит“ га погледа:

— Ви, чини се, као да нисте задовољни... проусти и отвори нањ сву ватру свога пламенога погледа.

— ја бих рекао, да није ни вама... боље. _

Језуит се насмија. Некако чудно грчиле му се усне, ваљда зато, што нису биле вичне смијеху. ____ Ви се варате, — прихвати он. — Ја сам посве задовољан. И срећан сам..

— Тако осамљен и замишљен 2

— Да, али отуда не слиједи, да сам и незадо вољан. ја волим осаму просто зато, што ми она даје више него ово наше друштво. Ви пак не идете ни осамљеви ни замишљени, па ипак не можете рећи, да сте задовољни и срећни. Није лиг

— Не одговаратег — па то је и разумљиво, настави Језуит с нешто ироније. Ви сте овамо дошли, сва је прилика, не по својој најбољој вољи, већ можда натјерани приликама живота. Пали сте овамо с очајном мисли, да силазите живи у мрачан гроб... (С Богом свијете! — клицали сте, с Богом животе! уздисали сте жалећи за некаквим сломљеним идеалима, за некаквим закопаним надама и тако у напредак. је ли било тако2.. Мишљење до темеља погрешно. Живот је борба, то су нас већи у школи учили говорити на изуст. Према томе: док има борбе има и живота. Гдје те борбе нема, треба је створити, па ето живота. Ви ме можда не схваћате»

— Схваћам вас сасвим. Тек једно не докучујем: сврху тој борби...

__— Не докучујете2 — заинтачи Језуит падајући у све већи занос. — Да вас ко сада запита, која је ваша мисао за будућност и како је ви у себи предочујете — ви бисте од прилике одговорили овако: „Кад ме зареде послаће меу које село, гдје ћу вјернике путити_ на добро, учити их, да се љубе, да један другоме праштају, да се узајамно тјеше и помажу, у ријеч: да ћете