Нове борбе : роман из Истре

140 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

Филинић помисли, да се Балдо шали, па ће напола смркнуто: |

— Свеједно! Немамо чиме да се дичимо. У Содићеву је табору све... а далеко му није ни капелан. Ја то знам... Мени је то повјерио неко, што... хм!

При ономе хм! Филинић некако загонетно завину гласом и носом. Балдо је имао доста муке, да се уздржи од смијеха. Она Филинићева тајанственост била му је наиме и сувишна и смијешна, јер није било нимало трудно погодити, да онај загонетни „неко“ не бијаше нико други, него главом сама госпођа Улија. Она се је три пута у мјесецу исповиједала, к миси је полазила сваки дан, јављала је у „Гласник“ своја сновиђења, даривала и китила олтаре свјежим цвијећем и другим уресом, свесрдно се заузимала за установљење конгрегације „Маријиних кћери“; у једну ријеч: госпођа Улија бијаше капеланово десно око, једина у мјесту, која је могла рачунати на његову повјерљивост. Подрашкан радозналошћу натукну Балдо:

— Биће, да вам је још штогод напоменуо онај... неко. к

И опет узвину Филинић носом онако значајно, у чврстој намјери, да ће задржати тајну. Но та је тајна међутим све већма јуришала на грло и ено, прије него ли се право и опомену, провали му на уста:

— Содић је већ био тамо... У њега, у капелана.

— А» ушчуди се Балдо. |

Филинић шаком у чело, па ће љут на себе, што му се оно измакло:

— Муко божја, ако дозна!...

— Не бојте се! А што капеланг

— Вели — али да ме нисте одали, — вели, да ће мало премислити и до који дан одлучити.

Балдо диже обрве и узе да преврће очима:

— Штог Капелан. с њиме у један таборг Са Содићем, с човјеком, који не позна Бога, него када га треба псовати, који...

— Све му је то набројила моја... онај неко. И рекла му је: — Они луторан, који бјежи од цркве,