Нове борбе : роман из Истре

146 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

кидали и залијећући се под сводове мрачнога храма одбијали и ломили, па као дубок, болан јецај падали на сабране, од тешког дојма жупникових ријечи погружене душе.

Али то не потраја дуго. Мукли очај, што је дотле са оргуља безутјешно хујао, узе да попушта и да се слијева у два три мекана гласа, из којих канда дрхти жица човјечијега грла. Понекад је тај глас био крупан и врло дубок, и чинило се, као да излази испод оних дебелих плоча, под којима леже кости давно умрлих покојника. Од тога гласа све су жилице трепериле, као прожете мразом некога тајанственога страха. Онда би се опет умекшао, утањио и пјевајући необично мило, лагано и љупко силазио је као суза до најскровитијих страна срца, до самога дна, гдје су чуване успомене све од најњежнијег дјетињства. И каошто се живот многих, што су у овај мах били у цркви, онамо од дјетињства, кретао око доброга жупника, тако су се и сада и њихове за час оживљеле успомене врзле око олтара, као да и опе пјевају, што је било и што се више никада неће да врати... И кад посљедња блага успомена угасну у акорду, што је под дрхтавим прстима надахнуте оргуљашице болло зајечао, старинском се црквом усталаса вал горке тјескобне туге, што је већ полако замирала у нијемим уздасима и грчевитом плачу.

И Дујму заплакала душа:

— Он, поп Фране, завршио двију дично, а ја морам још да се борим и Бог зна, какав ћу из тога да'изиђем...

А плакала је и Олга; у тужним јој се сузама, као у бисерним зрнцима, одразивале двије бијеле уморне главе: очева и она старога пријатеља жупника. Осјећала је и близину његову, Петрову, и није могла да се уздржи, да га јеланпут не погледа кришом, испод ока. Причини јој се и он врло потресен, као потиштен... Е

И сав окупљени свијет бијаше дубоко дирнут, па и они, што ни лако ни радо не пуштају чувствима,