Нове борбе : роман из Истре

-. и“

НОВЕ БОРБЕ Де 47)

Џ

да им овладају срцем и живцима, и они се питаху:

— Откуда наједном блиједој Мимици моћ, да јој и оргуље под прстима плачу 2

Сви су били гануги, сви, осим новог управитеља, што је горе код олтара на старинској, омашним резбаријама украшеној клупи сједио сам, с тврдим погледом упртим у књигу, равнодушан и бездушан за све, што се око њега збивало. Непомичан, као леден, стиснуо се у свом куту. За читаве мисе није се на њему макла ниједна црта. Тек при крају старчеве проповиједи минула му преко намрштена чела сјенка нестрпљивости, али се махом изгубила у блијеску пламених му очију.

Свршила миса, свијет журио из цркве, да вани, на тргу, измијени своје дојмове. Изишао и Петар и нашао се, а да ни сам не зна како, у кругу неких својих младих пријатеља и „истомишљеника“. Био је ту и онај Зване Барић из Кука, што је као прави „луторан“, по казивању старога Томаша, приповиједао лудој млађарији о некаквом чудном постанку свијета и човјека. Ведар је тај младенац, смионог погледа, а за чудо преумиљеног, мало не дјетињег личног профила. Руковавши се с пријатељем рече:

— Лијепо је наш стари говорио данас. Мени се чињаше, као да слушам лабуда што у нашој цркви пјева своју задњу пјесму љубави и доброте.

У то се на главним црквеним вратима указа доброћудна појава старога жупника. С топлим осмјехом на уснама отпоздрављао је народ, који се до њега тискао тражећи да му стисне руку. Био је ту и Дујам, а била и Олга, која доброга старога пријатеља обујми свега оним својим милим и слатким оком. И Петру се причини, да је доиста у тај мах излазила из стародревне цркве љубав, а што је иза ње остало хладно је и мраморно као и лице младога управитеља жупе.

Дошао старац и до групе младих људи. Они поскидали шешире, па ће у један глас: Е

— Живио наш поп Фране !

] [05