Нове борбе : роман из Истре

148. ВИКТОР ЦАР ЕМИН

— Ајде, галиоти, доста тога, доста! — Ама ВИДИШ их! — бранио се старац. Но младост ударила у јаче поклике, а како су се у исти мах придружили и други, то се старац, сав збуњен, једва уклонио оним „напасницима“ и изгубио између раздраганога народа.

У то зазвони и на „другу мису“. Барић се јави,

— Треба да чујемо и друго звоно: „програмни говор“ нашега новога.

Уљегоше. Црква се опет напуни свијетом. До ступа о који час прије бијаше прислоњен Дујам, окупило се мало друштванце: Филинић, Балдо и Белинић. Мало подаље устобочио се Содић с Баришом. Поглед му је пркосан, изазован, као да хоће рећи: — Ту смо ми сада газде!

Започела миса. Кад бијаше иза еванђеља, попе се млади управитељ жупе на проповједаоницу и узе да бесједи. И он говораше о добром сјемену, о кукољу, али другачије. Он, вели, има велику моћ. Да у овај час сађу на земљу св. Јосип и Богородица, они не би имали моћи, што је он има, јер он има власт отпуштати гријехе, што они немају. Тако је он постављен од Бога, да кукољ, једва што се покаже, ишчупа, он је позван и да сатре непријатеља, врага, који тај кукољ сије. А то ће и учинити. Његово ће будно око продирати свуда: од скровитог огњишта до царског вијећа... Гдјегод се што смишља, ради и послује, свуда ће досезати његова рука. Он је, вели, постављен од Бога и цркве своје, да бдије над човјеком, да уходи за сваким његовим покретом, за сваким његовим кораком, било то под његовим крсвом или вани на јавном мјесту, тицало се то његова вањскога или унутрашњег живота. Он ће, вели, влашћу, што му је од Бога дана, радити на том, да сатре сваку мисао што би могла помутити поредак утврђен заповијестима свете мајке цркве, он ће у клици таманити сјеме криве знаности и назора, који су у противности са науком свете цркве...

— Виђи ти њега! — насмија се Барић.

А насмијали се и други, што у неких вјерника, нарочито у госпе Улије, изазва гласно мрмљање.