Нове борбе : роман из Истре

| НОВЕ БОРБЕ 149

Нови управитељ закључи своју бојовну проповијед позивајући све вјернике, да се под заставом Светога Оца нађу сви удружени у братовштинама, што се већ оснивају, и у разним другим удругама, „тим

чврстим бедемима против навале фрамасунске заразе“. _—_ Амен! — промрмља Барић и упути се вратима. Млади људи пођоше за њим. — Ко би рекао! Наш капелан! — огласи се

неко из групе, коме је можда синула у души она ноћ уочи његова поласка у сјемениште.

— Он је своју рекао, — јави се опет Барић, — а сад је на нама, да и ми засучемо рукаве. Држим да је и вријеме. А, Петре 2

Петар размишљаше. Он знадијаше добро, да засукати рукаве значи заћи у бој, који ће народу, сусталом од прве, тешке војне, донијети многе муке и страдања, трвења и разочарања. Та га је помисао болила, премда је у другу руку био увјерен, да је такав бој потребан развоју. А потребан не бити тај боји за очување тешко постигнуте слободе... Има она доста непријатеља, а душмани су јој и они, у име којих је данас с проповједаонице говорио. народу домаћи син. Па тај је боји неизбјежив: њега је малоприје навијестио нови управитељ. (Он је њих, заточнике напретка, јавно изазвао и сад борбу треба прихватити. Не прихватите ли је сада, док је доба, та ће непријатељске силе порасти, а побједа ће бити тежа и немогућа. На посљетку рече Петар: :

— Требаће да се састанемо и поразговарамо...

И опет се напувио трг. Међу пуком, што је излазио из цркве, разна мишљења. Многи повлађивали попу:

— И право је зборио. Откад ово млађарије неће

да зна за Бога, све зло на нас. Ево и љетос нас је

туча потукла, — испријечи се стари Томаш између хрпе, која му је одобравала. — Тако је, — дизали се гласови. — А болести2

Заразег Поплавег Прст божји! — није друге. Откуд