Нове борбе : роман из Истре

150 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

би оволико зло на нас, да није оних погана тамо2 Памтите ли ви, људи, да је када тако било2

— Ама никада. Све то некако редом иде. Једноме благо, другоме дијете; прави помор.

— А неродицаг Суша>

— Све прст божји, све, — упаде и опет Томаш. Али ће већ томе стати на крај наш нови управитељ, хоће. Он је то и обећао и завјерио се. Да, а ми сви с њиме, сви до једнога! А, Лука!

Лука, човјек у годинама, али још јаки снажан, као да га је литица родила, пљуну на земљу па ће:

— Нуто, а што ћу јаг Па! то што и ви, мада ми се и неће. Има „католичко друшто“ мене на рабошу за сто фуната галице, па је и право, да док не платим, нема фајде дизати нос...

— Ама ну да! За кмета увијек зло. Или дугујеш попу или Талијану — никада да можеш рећи: моја воља!... — дометну некакав ниски, искривљени старкеља жваћући ријеч по ријеч.

На супротној страни трга заори клицање. Пролазио нови управитељ, па га Содић и његови људи поздрављали. |

— Живио наш жупник!

Неколико се капа и шешира на тај глас дигло у вис:

— Живио!

Из групе младих људи чу се по неки звиждук, али га на час надглуши појачано клицање: — Живио! Нови је управитељ журио низ трг и одздрављао, особито Содићу и његовим људима. С осмјехом на уснама гледаше Филинић на те „љубежљивости“, и у неке шапну Балду:

— Ама, алеанца, брате!

Часком пошути, па ће и опет;

— Ајде, Балдо, да им је разбијемо. Једна ријеч моје жене...

—Виђећемо, виђећемо! — замисли се Балдо и оде.

ХХШ.

Кад се мало иза тога врати кући, нађе Балдо на своме столу писмо, што му га, како рекоше, до-