Нове борбе : роман из Истре

152 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

гуташе свој бијес, не знајући како би се ископрцао из те „проклете каше“.

И као да све то није доста, ето и новог управитеља жупе, гдје непрестано мути. Па и Содић рогобори уоколо ударајући, каошто то обично чине све опозиције на свијету, на лудо разбацивање народнога добра „без рачуна и крачуна“.

Оно о „рачуну и крачуну“ засад је обична фраза, али како ђаво не спава — могло би се десити, да изазван оваквим нападајима који од вијећника затражи преглед благајничких рачуна, па шта онда 2 Хтио је већ приликом оног окршаја, да на то упозори таста, али му је овај већ прије одбрусио, нека му више не долази са својим Млечни ама и измишљотинама. — Сваки пут када ланеш — слажеш, а ја луд, стотину пута луд, што сам ти и досада вјеровао. Нећу више, па да ми и с истином дођеш...

И тако није он више пред њим спомињао ни Содића ни његове хајке. Међутим једне. недјеље, послије мисе, окупио Содић око себе на тргу неколико сељака, па узе да пуца на опћинску управу жешће него икада. Да пошкакљи још и ону жилицу, што је у свих опћинара, а нарочито у сељака, И сва је десет пута заинтачио:

— А зашто нам та господа већ једном не прикажу своје рачуне2 Знате ли ви — обрати се најближем сељаку, што је према њему извалио своја широка уста, — знате ли ви, куда иде новац, што га ви откидате себи од уста и дајете опћиниг Знате ли то виг — обраћа се једном по једном, — а како су они сви шутили и климајући главом погледивали један другога, нађе се ту неки младић, некакав Содићев рођак, па узе да кријешти:

= Тати су они и лупежи, сви, од начелника па до...

Не доврши, јер се у тај мах нашла на његову лицу шака Петра Меденића, који је онуда пролазио управо у часу, кад паде она тешка увреда.

— Ово теби, мрско клеветало, а добиће свој“ дио и сваки Дур који се дране а као и ти, да напада туђе поштење.