Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ | 59

Пошто је први часак забуне минуо, испријечи се опет Содић и онај његов рођак, и учини као да ће навалити на Петра, али у то прискочише неки његови пријатељи, и, након краткотрајне гужве, све се сврши прилично мирно.

Но глас о шамару, што га је млади Меденић прилијепио ономе Содићеву рођаку, допро је и до Дујма и Олге. Њу најприје порази то, што се у мјесту уопће нашао неко, да њеном оцу добаци онакву увреду, али како је с тим долазила у везу и Петрова геста, би јој у исти мах и некако лакше. Дујам напротив остаде под дојмом оне вијести сав скршен, као ошинут. Онај блијесак енергије, којом се ономадне у уреду одупро своме зету, опет угасну и он се сада наново кидаше у себи тражећи излаза и спаса.

Балдо погађаше, шта се збива у тастовој души, . па одлучи да се тим његовим расположењем користи за своје даљње циљеве. -

Онога је дана код ручка владала још суморнија потиштеност и мучнија шутња. Марија одмах послије јела узе дијете за руку и замаче у своју собу. За њом устаде и Олга. Погледом пуним страха погледа оца, блиједо се осмјехну и изиђе. Дујам дуго гледаше за њом, потом се изненада трже, скрену своје страшно измршавјело лице к Балду, избечи у њега очи, што су му у задње доба још дубље утекле под чело, зазвјера уоколо неким шупљим, плашљивим погледом и застења. Обузе га очај, и он се у свајој неизрецивој узбуђености душио у муклим оптужбама, што су му се сада кидале из душе.

— Враже паклени!. Не боли лите душа видјети је онаковуг! — Моје дијете!. моје... г

Није њему било тешко погодити, каква је оно мука, што му кћер издире. Оне ноћи, док му се доље око куће вијало ругло и брука, дјевојка му сва расплакана износила цијели разговор, шло га је мало прије имала с Петром и поновила све његове оптужбе. Говорила је, тако се бар њему чињаше, као да из ње нешто мртво тужи, нарочито из оног њеног крајњег јецаја: