Нове борбе : роман из Истре

156 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

= Не дам! Не дам! Не дам!

Балдо скочи, узаврије, па ће тврдо, готово суровх:

= Е, а ти се измотавај како знаш! Али не заборави да враг већ долази по своје. Нека само капелан прихвати руку, што му је Содић- пружа и ти си готов. Ни Бог те не спасе...

— Разбојниче! — запјенише се Дујму уста.

— Гониће и мене, знам ја то, али њима је до твоје главе, а не до моје.

Старац уприје у њ свој укочен, застрт, изгубљен поглед. Потамњело му, земљано лице доби у исти мах неки непомични, мртвачки Вид.

— Сотоно!... промуца једва чујно.

Балдо се побоја, да би могло да наступи што горе, зато и не хтједе више да уједа, Пусти да прође неколико тренутака, потом прихвати лагано, блаже:

— Ето: кад се год између нас поведе ријеч о тој проклетој ствари, сваки пут загазимо у нове грубости и обједе. А то, Бога ми, не води ничему! Напротив; нас управо нагоне прилике, да се што прије споразумимо. и одлучимо, што нам је чинити. Рекао сам: што прије, а морао бих да кажем: одмах, док не буде прекасно...

Дујам се стресе и рече гласом храпавим и тамним :

— Гробља не дам.

Спусти се опет на столицу и тако оста непомичан разваљених уста и очију. Балдо ублажи још више глас, да старцу дирнејош и ону најтању његову жицу.

— Мисли на кћер. Мир њезине душе, њезино "здравље, сва њезина будућност — зар све то не заслужује куд и камо веће жртве, него што би био један твој формални пристанак на продају оног старог робља»2 Промисли! |

— ја сам промислио, не дам!

— Твоја воља! Силити те нећу. Али на нешто требаће ипак да се одлучиш. Видиш и сам, да се овако даље не може.

И учини да ће отићи. Међутим оне двије ријечи што их је набацио о Олги, већ су у старца почеле да дјелују. .. Мир, здравље, њена будућност, све је