Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 15

то на коцки, и он је већ види саму, напуштену без љубави, без ослонца. А- и на кога да се ослониг На њега, оца кукавца, који се непрестано боји, да ће у извјесни час терет грубе срамоте, што је на њему, претегнути и оборити га, да се никада више не придигне2 На ову мисао у њему се за час усколеба отпор, што је прије мало времена био избио из његових ријечи и већ је у себи почео мало да попушта, но уједаред устаде наглом, као да се од нечега брани, — узмакну за корак натраг и заинтачи:

— Не дам!

Но. глас му није више звучао онако оштро, тврдо и окосито. И опет му дође пред очи дијете, очајно, сломљено под оним истим теретом, што и њега самога тишти, те прибравши оно неколико својих раскиданих мисли настави, као да оправдава оно своје непопуштање.

— И ја знам, да оно гробље неће остати онакво до вијека, но да је први изиђем с оним приједлогом то не бих могао никако... Колики ме већ сада гле-

· дају попријеко. А што би тек онда 2 Каменовали би ме.. · — Не би; — дочека Балдо истим оним ублаженим тоном. — Неки би између њих мало пробундали, а онда би опет умукли. Знам их ја... Уосталом из њих не проговарају никада никакви виши, осјећајни разлози... Рачунџије су они па мисле: у близини има доста земље, наше приватно власништво. Зашто да то не покупују Нијемциг Ето, шта је њима на срцу, а не оно неколико раздробљених костију, о којима пјевају... Па још нешто: има у Вијећу и такових, који немају никакве земље на продају, па ће вољетг да опћина добије, него ли можда који од њихових сусједа. И сам знаш, што може завист...

У овим Балдовим ријечима опет је несвјесно превладала она цинична прирођена му жица. Старац се од тога као ·„убоден потресе и проговори у неколико наврата :

— Никако! Никако! Никако! Да је ту по сри-

једи само корист опћине и града, ајде! Али то је због тебе...