Нове борбе : роман из Истре

158 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

— Реци због нас, — примјети сухо Балдо.

Старца подиђоше мразни срси. Њему се причини, као да је на тврдом, дрско накривљеном зетовом лицу опет прочитао ону његову одвратну обједу: — Сви смо јели...

— Да то она чујег — сијевну му мозгом, и још се већма покуњи.

Балдо се спреми на одлазак.

= Најзад — натукну с неком усиљеном равнодушношћу, — није речено да се баш гробље мора да прода. Ако ти знаш који другачији пут, тим боље, али на нешто треба да се одлучиш. Овако се даље не може. Они ће се сложити и отпухнуће те као перо, па што онда2

Како је Дујам, тресући главом од узбуђености, показивао, да ће из њега опет провалити срџба, пресјече га зет:

— За обједе биће и послије времена... Сад треба да се ради... Згода је добра, Содић се нуди капелану, но овај се још чува. Има их који веле да би најволио с тобом, а то је и схватљиво: једно што си на власти, а друго што уживаш доста угледа, нарочито вани, изван опћине...

— Опет каква засједа! Кад ћеш већ једном престати да ме напастујешг

— Нема ту ни засједе ни напастовања, Нужда... |

— Е па онда, како долазиш ти, да ме везујеш с капеланом, кад знаш да се нас двојица не слажемог

— Па политика не би била политика, кад се не би све могуће крајности дотицале. Обазри се само мало по свијету, и виђећеш, како се у политичким водама сви па и најсупротнији вјетрови слажу, да потјерају лађу напријед. Кад је по сриједи такозвано јавно добро, може и најжешћи тамњан да се увлачи у ноздрве и најцрњег врага — и све ће бити да не може љепше. Формулу је лако наћи: опћа развратност, што преотимље све већега маха, неки екстремни назори, јаз између старих, здравих обичаја и садашњих — све те и толике друге ствари, које, како се оно вели, растачу наше народно тијело, силе сва-