Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 159

кога родољуба, да узнастоји, како би се што тјешње привезао уз свету матер цркву и с њоме радио упо“ редо у сврху, да се зло искоријени... и тако даље и тако даље. Неколико таквих ријечи, и ево моје: главе, ако ти не буду одговарали и они, који у том не вјерују... Наш је свијет чувствен, убрзо плане, али је и практичан, те радо нагиње већини.

Дујам га није слушао, али му је мисао несвјесно слиједила пут, што су га утирале зетове ријечи. Он је дубоко осјећао, да је сасвим сам против толиких сила, што непријатељски вребају на њ. И што је већма

о томе размишљао, то му је јасније постајало, да у тој усамљености неће моћи дуго да устраје. Али на кога да се ослониг Млади, Петрове присталице, ма· лобројни, поп Фране немоћан, а тако и онај Белинић и Филинић; у њих је и онако одувијек било много више ријечи него дјела. Најидеалније било бизањ, да се прислони уз цркву. Тако је он радио већ отприје, нешто по традицији, а нешто по склоности, па некако би и најволио, да се у том правцу настави... Е, да је ту као и прије стари поп Фране! Но сада заповиједа благдане други, нови управитељ. Није, да су њих двојица, начелник и капелан, непријатељи, али нису ни један другоме близу. Кад се сусретну, поздраве се, али хладно, као да се једва познају. С друге стране односи између њега и попа Франа и сада су још најтоплији и најсрдачнији, што никако не може да буде по вољи капелану, одлучном његовом противнику.

Те су се мисли ломиле удДујмовој глави, и

што се више напрезао да их прикрије, оне су му

јаче избијале на очи, међу оне најтање наборе на

челу и око усана, тако да није Балду измакао ни један, ма и најситвији трзај старчеве душе. Али како је хтио да се гради невјештим, закључи нагло:

— ја сам своју рекао, а ти промисли... Содић и капелан удружени чинили би хрид, о коју би се ти с оно неколико твојих малодушних присталица

лако разбио. Тога је мишљења и Филинић. Заправо