Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 161

" ,

Балдо оде задовољан, што је прошло овако глатко и без буре. Међутим новом се управитељу журило, да и иначе покаже своју песницу. Узео и да „уређује“. Тако је већ отпустио старога звонара Кека, премда је кривица била не на старцу, већ на зету му Јардашу. Кекова је наиме кћи Луце, жена иначе тиха и побожна, приповиједала неком приликом мужу, шта ју је неки језуит питао на исповијести, а брбљави Јардаш одмах с тим на пазар. Приповијест бјеше понешто папрена, па се свијет „Под јелшама“ у велике забављао... Дознао за то управитељ, и стари је Кеко морао своје мјесто предати постолару Вицићу, о коме се говорило да је већ и прије био капеланов „поузданик“ или, како су неки говорили, доушник.

Пограбио се и с „Нестором“ школника— са се-, дамдесетогодишњим учитељем Ивулићем. Њега је капелан имао већдавно на зубу. Доњушио Вицић, да стари Ивулић једе понекад у петак месо, па се "с мјеста пожурио, да то „велечасноме“ јави. „Велечасни“ прекорио учитеља, нашто му старац одреза:

— ја сам се свога вијека напостио доста...

Поп се угризе за језик, али не одговори. Кад је, 'поставши управитељем, дошао први пут у школу, стао је пред дјецу и проговорио уздигнутим гласом:

— Ружан је обичај у овој школи што ученици и ученице гледају једни у друге... То не смије бити! Тежак је то гријех, а тешко ће бити и ономе, кога затечем...

На ту се оштру ријеч дјеца у први мах као скаменила, а потом мало да не праснуше у смијех. Кад је затим капелан изашао, а уљегао учитељ и позвао на таблу неког чупавог дерана, мале врагољице као бајаги да се не огријеше о капеланову забрану, застријеше себи прегачицама очи, па све нешто дашћу, као да се гуше. Старцу додијало па ће оштро:

— Нуто памети! А што ви то! Да вас опалим — а 2

Дјевојчице спустише прегачице, и дјетиња им лица засјала драгим, стидљивим осмјехом. Испрва се огласи једна, за њом друга, па више њих у један глас, да на душак надробе учитељу, што им је мало- -

||